Пијаца на Капитол хилу

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – Пенсилванија авенијом стиже се до најпрестижније адресе света, Беле куће, али и до најстарије вашингтонске пијаце, која је у самом суседству и извршне и законодавне власти, и председникове резиденције и Капитол хила.

Барак и Мишел Обама су иначе почели да гаје сопствено поврће у великом дворишту своје резиденције, њихову скромну башту радознали могу да виде кроз ограду са јужне стране, али не и баштованку – она се тамо појавила само једном, прошлог марта, када је, уз помоћ групе основаца у жутим мајицама, уз национални публицитет, посејала поврће, у међувремену сазрело за трпезу.

Остали припадници вашингтонске елите, конгресмени и њихова армија сарадника, ако станују у близини, по свој зелениш такође не морају да путују далеко – могу да одшетају до Источне пијаце.

Одшетали смо и ми – од истоимене метро-станице само је стотинак метара до четврти са ниским кућама које емитују шарм старог света.

Све тамо је старо – ова пијаца непрекидно ради од 1873. (мада је њен покривени део био затворен после пожара у априлу 2007, и потом реновиран све до прошлог јуна) – али перфектно одржавано и уређено.

Пијаца није, међутим, оно што смо очекивали – велики простор са тезгама пуним зелениша, како то већ изгледа у нашим крајевима. То је само двадесетак белих шаторских надстрешница испод којих су столови са парадајзом, паприком, кромпиром, јабукама, бресквама, али и свачим другим: ђинђувама, књигама, ташнама, сликама...

Сам Источни маркет је у ствари невелики павиљон који је сада сасвим модернизован изнутра, али споља је задржао првобитни изглед и после обнове – тако је морало да буде, јер је у регистру историјских здања Америке.

Унутра су махом витрине с месом, рибом и прерађевинама, покоја тезга са воћем и поврћем, али савршено изложеним. Месо нигде није у великом комаду, већ у перфектно обликованим шницлама, спремно за рерну, тигањ или „грил” (роштиљ).

За неког из „старог света”, читање цена подразумева извесну менталну гимнастику – и навикавање. Јединица мере је „паунд” (фунта – 453 грама, скраћеница лб.), па оно што на први поглед изгледа јефтино, кад се претвори у килограме постаје папрено.

Парадајз (поред црвеног, има га и жутог) јесте, рецимо, 2,59 долара за лб., што, кад се прерачуна, износи 364 динара за кг. Исто толико коштају и јабуке, брескве и нектарине.

Говедина, која је овде чешће на трпези од свињског меса, стаје 983 динара за килограм, њен најфинији део, „стејк”, 2.300, крменадле (са костима које се једва назиру) јесу 1940, а обично пиле 336 динара (кад се прерачунају фунте и долари).

Продавци су етничка слика Америке – белци, Афроамериканци и они чија је (првобитна) домовина негде у Азији.

Занимљивије је, ипак, под ведрим небом. Заустављамо се поред тезге на којој је своју робу изложио вижљасти, постарији Американац. Каже нам да се зове Марвин, од своје фарме у Делаверу довде путује два сата. На примедбу да његова фарма од око 20 хектара није баш велика, одговара – „Велика је за мене”.

На самом улазу у пијачно здање је млади тамнопути млађи човек изложио – књиге које је сам написао. Пет наслова:„Нежења”, „Сломљени”, „Зашто очекујем много од првог састанка” и слично сугеришу да је реч о романтичним новелама. „Ма не”, објашњава, „то је живот човече”.

Зове се Тарик Омар Валтон, некад је био банкарски чиновник, али је после неуспелог брака (који је тема његове литературе), одлучио да живи од уметности. На Источном маркету је сваког викенда. Књиге не даје у књижаре, јер овако, вели, боље пролази – упознаје сваког свог читаоца, и они њега. Његови романи коштају 10 долара (штампање га је коштало само три), а дневна пијачнина 25. Колико је продао у прва три преподневна сата? Само три – некад иде, а некад не, слеже раменима. За сваки случај, поред књига је изложио и ташне, које такође сам производи.

На другом крају пијаце опет се срећемо са књигама, односно њиховим корицама, од којих је девојка по имену Кетрин Филипс – направила веома занимљиве ташне. Мото њеног бизниса је „други живот омиљене литературе”, а „сировина” су јој књиге које расходују библиотеке. „Ово је сјајан бизнис”, објашњава, „од њега живим већ пет година”. Књиге ташне коштају од сто долара па навише.

Поврће за наш недељни ручак купили смо код Алекса, младог момка који је у пиљарском бизнису са девојком. Нису произвођачи, већ имају своје „добављаче”. Поред цена, на заденутим картонима на њиховој тезги је и напомена да су производи са „фарме Амиша”, верске заједнице која се опире свакој модерној технологији.

Касније тог дана, у тањиру, амишки парадајз и паприке су се показали много укуснијим од оних из самопослуге, па смо одлучили да код Алекса свраћамо чешће.

Милан Мишић