Pijaca na Kapitol hilu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra – Pensilvanija avenijom stiže se do najprestižnije adrese sveta, Bele kuće, ali i do najstarije vašingtonske pijace, koja je u samom susedstvu i izvršne i zakonodavne vlasti, i predsednikove rezidencije i Kapitol hila.

Barak i Mišel Obama su inače počeli da gaje sopstveno povrće u velikom dvorištu svoje rezidencije, njihovu skromnu baštu radoznali mogu da vide kroz ogradu sa južne strane, ali ne i baštovanku – ona se tamo pojavila samo jednom, prošlog marta, kada je, uz pomoć grupe osnovaca u žutim majicama, uz nacionalni publicitet, posejala povrće, u međuvremenu sazrelo za trpezu.

Ostali pripadnici vašingtonske elite, kongresmeni i njihova armija saradnika, ako stanuju u blizini, po svoj zeleniš takođe ne moraju da putuju daleko – mogu da odšetaju do Istočne pijace.

Odšetali smo i mi – od istoimene metro-stanice samo je stotinak metara do četvrti sa niskim kućama koje emituju šarm starog sveta.

Sve tamo je staro – ova pijaca neprekidno radi od 1873. (mada je njen pokriveni deo bio zatvoren posle požara u aprilu 2007, i potom renoviran sve do prošlog juna) – ali perfektno održavano i uređeno.

Pijaca nije, međutim, ono što smo očekivali – veliki prostor sa tezgama punim zeleniša, kako to već izgleda u našim krajevima. To je samo dvadesetak belih šatorskih nadstrešnica ispod kojih su stolovi sa paradajzom, paprikom, krompirom, jabukama, breskvama, ali i svačim drugim: đinđuvama, knjigama, tašnama, slikama...

Sam Istočni market je u stvari neveliki paviljon koji je sada sasvim modernizovan iznutra, ali spolja je zadržao prvobitni izgled i posle obnove – tako je moralo da bude, jer je u registru istorijskih zdanja Amerike.

Unutra su mahom vitrine s mesom, ribom i prerađevinama, pokoja tezga sa voćem i povrćem, ali savršeno izloženim. Meso nigde nije u velikom komadu, već u perfektno oblikovanim šniclama, spremno za rernu, tiganj ili „gril” (roštilj).

Za nekog iz „starog sveta”, čitanje cena podrazumeva izvesnu mentalnu gimnastiku – i navikavanje. Jedinica mere je „paund” (funta – 453 grama, skraćenica lb.), pa ono što na prvi pogled izgleda jeftino, kad se pretvori u kilograme postaje papreno.

Paradajz (pored crvenog, ima ga i žutog) jeste, recimo, 2,59 dolara za lb., što, kad se preračuna, iznosi 364 dinara za kg. Isto toliko koštaju i jabuke, breskve i nektarine.

Govedina, koja je ovde češće na trpezi od svinjskog mesa, staje 983 dinara za kilogram, njen najfiniji deo, „stejk”, 2.300, krmenadle (sa kostima koje se jedva naziru) jesu 1940, a obično pile 336 dinara (kad se preračunaju funte i dolari).

Prodavci su etnička slika Amerike – belci, Afroamerikanci i oni čija je (prvobitna) domovina negde u Aziji.

Zanimljivije je, ipak, pod vedrim nebom. Zaustavljamo se pored tezge na kojoj je svoju robu izložio vižljasti, postariji Amerikanac. Kaže nam da se zove Marvin, od svoje farme u Delaveru dovde putuje dva sata. Na primedbu da njegova farma od oko 20 hektara nije baš velika, odgovara – „Velika je za mene”.

Na samom ulazu u pijačno zdanje je mladi tamnoputi mlađi čovek izložio – knjige koje je sam napisao. Pet naslova:„Neženja”, „Slomljeni”, „Zašto očekujem mnogo od prvog sastanka” i slično sugerišu da je reč o romantičnim novelama. „Ma ne”, objašnjava, „to je život čoveče”.

Zove se Tarik Omar Valton, nekad je bio bankarski činovnik, ali je posle neuspelog braka (koji je tema njegove literature), odlučio da živi od umetnosti. Na Istočnom marketu je svakog vikenda. Knjige ne daje u knjižare, jer ovako, veli, bolje prolazi – upoznaje svakog svog čitaoca, i oni njega. Njegovi romani koštaju 10 dolara (štampanje ga je koštalo samo tri), a dnevna pijačnina 25. Koliko je prodao u prva tri prepodnevna sata? Samo tri – nekad ide, a nekad ne, sleže ramenima. Za svaki slučaj, pored knjiga je izložio i tašne, koje takođe sam proizvodi.

Na drugom kraju pijace opet se srećemo sa knjigama, odnosno njihovim koricama, od kojih je devojka po imenu Ketrin Filips – napravila veoma zanimljive tašne. Moto njenog biznisa je „drugi život omiljene literature”, a „sirovina” su joj knjige koje rashoduju biblioteke. „Ovo je sjajan biznis”, objašnjava, „od njega živim već pet godina”. Knjige tašne koštaju od sto dolara pa naviše.

Povrće za naš nedeljni ručak kupili smo kod Aleksa, mladog momka koji je u piljarskom biznisu sa devojkom. Nisu proizvođači, već imaju svoje „dobavljače”. Pored cena, na zadenutim kartonima na njihovoj tezgi je i napomena da su proizvodi sa „farme Amiša”, verske zajednice koja se opire svakoj modernoj tehnologiji.

Kasnije tog dana, u tanjiru, amiški paradajz i paprike su se pokazali mnogo ukusnijim od onih iz samoposluge, pa smo odlučili da kod Aleksa svraćamo češće.

Milan Mišić