Тело које слика

"Једне ноћи стао сам између два олука да бих слушао кишу која је јењавала,
али су капи падале, падале и производиле фантастичну музику".
Јозеф Нађ

ПРЕТПРЕМИЈЕРА
Преостаје му још неко време дужности у Националном кореографском центру у Орлеану где је уметнички директор, али сад се десило нешто радикално ново у његовом животу; боравак у Кањижи више неће бити пауза у раду, имаће где да ствара без престанка. Регионални креативни атеље Јожеф Нађ, чак и кроз снежне наносе, све уочљивије досликава панораму Кањиже. Зграда почасти коју му указују родни град и европски иницијатори, биће завршена децембра 2008, али већ дишу њене мање коморе. Као, рецимо, изванредна пробна сала у којој је Нађ, пред Божић, показао, претпремијерно, "Међучин"... оно што ће публика у Орлеану , Драгињану, Тулузу и дугим градовима Француске видети у марту и касније. Невидљиви обичном дошљаку, у свештеничкој дискрецији, чланови Нађове трупе (Французи и Мађари...) обављају последње ћутање пред сусрет са публиком. Право на прво гледање најновијег експеримента имају Нађови другови из детињства, уметнички пријатељи, комшилук и суграђани. Још увек најдража фамилија. Овога пута проширена малобројним гостима из Београда.

На изненађење свих који штите уметников неговор и одбијање јавности, у салу, где су апотекарски прецизно постављени бројни, необични извори звука, улази традиционално спори Нађ, у црном, "вишевековном" оделу. Ако то и није оно од пре две деценије, мора да постоји метод којим вулгарно нови, два броја већи сако, претвара у одевни знак са причом облаком сиве косе и очима боје Тисе. Боје променљиве од доба до доба, од светлости до светлости. (Средином јуна, Тису прекривају лептирови који ће касније залепршати у Нађовим кореографским минијатурама). Меких покрета, мисли, спорог српско-мађарског говора, одаје утисак ванвремењака који се случајно затекао у пози оног који треба да говори. Очекује се то. А Нађ је, очито неспреман да одговори било чијим очекивањима, изузев властитим. Све што није његова идеја и у скали његових емоција чини га странцем усред неочекиваног догађаја. Па и кад је све посвећено њему.

Иза првог извођења "Међучина" промовисана је књига "Нађове гробнице " Францускиње Мирјам Бледе (превод Маристеле Величковић) у издању Клија. Дубоко емотивна студија рађена је из безброј визура. Укључујући и покушај да се топографија Нађовог кањишког боравишта сагледа из ракурса инфантилног сентимента уметника. Очито велики познавалац и обожавалац Нађове уметности, Мирјам Бледе и сама покушава да "оживи" нешто од равничарске атмосфере, детектује кључне инспиративне коте; гробље, стару станицу, споменик Исусу боксеру. Рођен је 1957. у Лењиновој, данас Улици Хуњади Јаноша. Одслужио 15 месеци Титове ЈНА у Бањалуци. Занимљиво да је могућност уметности тела открио као тринаестогодишњак, на тренинзима рвања. Бледе открива и први занат младог Нађа – столарски, јер отац је желео да се настави породична традиција. Али: "Тај посао сам мрзео, више сам волео да уместо тога цртам. Али у сталном контакту с дрветом, постао сам њиме прожет. Сада сам захвалан оцу, научио сам како се граде тавани и кровови без гомиле греда..."

Да ли зато што га је стид високопарних, промотивних реченица тек, велики дечак је остао иза сцене и вероватно се из плесне екстазе спуштао натраг, у тело педесетогодишњака.  

"Међучин" је игран у три термина јер у сали нема места за много гледалаца. И управо та "непогодност" догађају је дала смисао интимног, ексклузивног чина. Четири плесача (укључујући сценографа Нађа) и четири музичара, учествују у , како каже, крајње личном тумачењу кинеске књиге промена – Ји Ђингу. Древни фундамент филозофског и духовног, Ји Ђинг, покреће Нађа на савршенство гестуалног, ликовног, музичког типа. На, крају, већ дуже време је Нађов рад незамислив без тог тројства. С тим што овим доласком у Кањижу, обелодањује да све више нагиње ликовној уметности. Не чуди онда што се једна од најлепших сцена "Међучина" одвија тако што плесачица Сесил Лоаје, у Нађовој кореографској замисли, постаје тело које слика. Шакама које подсећају на птичја крила он Сесил претвара у лебдећу дијагоналу фиксирану божанственим загрљајем. Умаче јој ноге у црвено а затим је повлачи тако да на белој подлози остаје траг плеса, чудни знаци који, ваљда, воде право у Ји Ђинг, или из њега. Још увек виталан, пре свега у филозофији игре, Нађ лично улази у префињене, али изузетно тешке физичке захвате, исписујући зачудан кореодрамски знаковник.

Његова појавна једноставност је супериорна, ауторитативна у свом минималистичком богатству. Фасцинира не само у перформерском већ и у људском смислу. Нађов мир, стваралачка довољност... враћају из стварносне, материјализоване хистерије у  саму бит ствари, у прасмисао и неко загубљено, примарно здравље. Док га прате у идеји постварења Ји Ђинга, музичари као да стрепе од гласних потеза и звучних резонанци које би ишле изнад Нађове тишине. Аудио слика креће од једва чујних брумова и додира контрабаса да би се потом разлила у питоми звучни пејзаж којим се креће босоноги Нађ и његови суиграчи. Нађова кореографија Ји Ђинга је симфонија додира и покрета; шуњалица Нађ кружи око велике, недокучиве кинеске тајне. Иако у друштву посвећеника, и једне дивне, једноставне   жене каква је вибрантна Сесил, Нађ остаје сам, непоправљиво сам. Као што је то био као дечак, тако је и сад и тако ће бити; човек острво, ћутљиви принц равнице, који не може без Тисе, свога мађарског Нила.