Немачкo лирскo осматрање Београда

РОМАН
После Хандкеове путописне прозе, Београд је поново тема у немачкој књижевности. У лирској прози романескне форме Осматрач са куле Данијеле Данц (1976), спајају се Кнез-Михаилова, београдске летње вечери, Земун и Топола са перспективом осматрача са куле у Лајпцигу. Необично? Да. Успело? Да. Након два тома лирике, ово је њен први роман.
Прве две трећине романа, раздељеног у осамдесетак тематских целина, описују кулу и осматрање са куле при цркви Св. Томе, њеног осматрача, његову породицу и главни лик, његовог сина Јана Фахера. Место збивања, иако се не наводи, јесте Лајпциг, крај чије главне цркве која потиче из 12. века се налази 55 метара висока кула подигнута ради осматрања од опасности. У тој цркви је проповедао Мартин Лутер, а као кантор, више од четврт века, свирао Јохан Себастијан Бах. То су уједно и додирне тачке Лајпцига и Ајзенаха, родног града Баха и ауторке (места у коме је Лутер превео

Време од 1913. до 1915. Јан проводи са родитељима у кули, где је заокупљен посматрањем свега што може да се види и чулно доживи: од кровне конструкције до свакодневног живота, од понашања птица и инсеката до кретања облака. Гледање и посматрање су бољи са врха куле, али и ограниченији, јер су тамо горе јунаци одсечени од збивања "на земљи", на коју ће Јан бити спуштен одласком у рат.

Јан има свог литерарног претходника у лику Линкеја, из Фауста II Гетеа, осматрача са куле чије стихове Данцова неколико пута цитира: "Рођен да видим /Постављен да гледам, /Кули заветован, /допада ми се свет". Линкеј види лепоту и стварност са куле, али њему, као ни Јану, није дато да дела. Мотив куле доминира и Гетеовим Годинама учења Вилхелма Мајстера, као стециште тајне дружине, која уместо моћи судбине заговара моћ разума који стоји између нужности и случаја и њима управља, и где тзв. васпитач људи не одвраћа од лутања, него омогућава да се свеколика лутања искусе, како би јединка сама дошла до спознаје добра.

И Гете, и Хандке и Данцова су се интересовали за Србију. Гете за њене народне песме, Хандке за Србију која је била у жижи медијске јавности деведесетих година, и Данцова у време епилога тих збивања. И Хандке и Данцова ће се између судбине, нужности и случајности определити за разум, онако како је то Гете и захтевао. Као што је Гете за себе говорио да је визуелни тип (Augenmensch), такви су и Хандке и Данцова. Око камере и око хуманисте нису исто. Како посредан доживљај није прави доживљај, Михаел Турнер, главни лик последње трећине романа, обреће се 2001. године у Београду, где може да види и искуси стварност места које је две године раније само гледао на телевизији у вестима о бомбардовању.

Михаел Турнер, подвојен у лик Јана Штрукмана, пословног човека, обрео се у Београду и сместио у "кулску собу" београдског хотела, где се заљубљује у рецепционерку Јану. Начин гледања и посматрања су исти као својевремено са куле: самостално и непосредно. У средишту приповедачеве пажње су људи који су свугде исти у својој беспомоћности пред судбином. Уместо веровања у судбину, заговара се моћ разума. Овим неохуманизмом Данцова се поставља као настављач Гетеове просветитељско-рационалистичке идеје.

Испредене су и две приче о личним судбинама. Једна прати судбину Београђанина Зорана, из мешовитог српско-хрватског брака, Јановог случајног познаника из парка, који са њим иде у Тополу. На том путу срећу "власника" друге, такође парадигматичне судбине, избеглицу из Босне, коме је рат, као и Зорану, уништио породицу. И најзад, ту је и трећа, Јанина прича. Она је Српкиња из Задра, од оца Србина и мајке полу-Хрватице. Када је маја 1991. у Задру убијен један хрватски полицајац, уследио је позив да се увече у сваки прозор стави упаљена свећа, што Јанина породица није урадила и била проскрибована. Јан и Јана загрљени шетају Београдом, и са власником Јаниног омиљеног кафића наздрављају шљивовицом Немачкој, Београду и пријатељству.

Ово није роман о рату у Југославији, о њеним народима, нити о томе ко јесте или ко није био у праву. Појединачна судбина појединца поставља се изнад свега. Данцова неће имати ту привилегију да је због српске теме нападну поједини немачки медији, иако превасходно говори о страдању српских ликова у рату, као што је то било у случају Хандкеа. Српски режим једноставно више није мета медијске помаме. Њен роман ће се за своје место у немачкој књижевности изборити и без те помоћи. На добром је путу.