Nemačko lirsko osmatranje Beograda

ROMAN
Posle Handkeove putopisne proze, Beograd je ponovo tema u nemačkoj književnosti. U lirskoj prozi romaneskne forme Osmatrač sa kule Danijele Danc (1976), spajaju se Knez-Mihailova, beogradske letnje večeri, Zemun i Topola sa perspektivom osmatrača sa kule u Lajpcigu. Neobično? Da. Uspelo? Da. Nakon dva toma lirike, ovo je njen prvi roman.
Prve dve trećine romana, razdeljenog u osamdesetak tematskih celina, opisuju kulu i osmatranje sa kule pri crkvi Sv. Tome, njenog osmatrača, njegovu porodicu i glavni lik, njegovog sina Jana Fahera. Mesto zbivanja, iako se ne navodi, jeste Lajpcig, kraj čije glavne crkve koja potiče iz 12. veka se nalazi 55 metara visoka kula podignuta radi osmatranja od opasnosti. U toj crkvi je propovedao Martin Luter, a kao kantor, više od četvrt veka, svirao Johan Sebastijan Bah. To su ujedno i dodirne tačke Lajpciga i Ajzenaha, rodnog grada Baha i autorke (mesta u kome je Luter preveo

Vreme od 1913. do 1915. Jan provodi sa roditeljima u kuli, gde je zaokupljen posmatranjem svega što može da se vidi i čulno doživi: od krovne konstrukcije do svakodnevnog života, od ponašanja ptica i insekata do kretanja oblaka. Gledanje i posmatranje su bolji sa vrha kule, ali i ograničeniji, jer su tamo gore junaci odsečeni od zbivanja "na zemlji", na koju će Jan biti spušten odlaskom u rat.

Jan ima svog literarnog prethodnika u liku Linkeja, iz Fausta II Getea, osmatrača sa kule čije stihove Dancova nekoliko puta citira: "Rođen da vidim /Postavljen da gledam, /Kuli zavetovan, /dopada mi se svet". Linkej vidi lepotu i stvarnost sa kule, ali njemu, kao ni Janu, nije dato da dela. Motiv kule dominira i Geteovim Godinama učenja Vilhelma Majstera, kao stecište tajne družine, koja umesto moći sudbine zagovara moć razuma koji stoji između nužnosti i slučaja i njima upravlja, i gde tzv. vaspitač ljudi ne odvraća od lutanja, nego omogućava da se svekolika lutanja iskuse, kako bi jedinka sama došla do spoznaje dobra.

I Gete, i Handke i Dancova su se interesovali za Srbiju. Gete za njene narodne pesme, Handke za Srbiju koja je bila u žiži medijske javnosti devedesetih godina, i Dancova u vreme epiloga tih zbivanja. I Handke i Dancova će se između sudbine, nužnosti i slučajnosti opredeliti za razum, onako kako je to Gete i zahtevao. Kao što je Gete za sebe govorio da je vizuelni tip (Augenmensch), takvi su i Handke i Dancova. Oko kamere i oko humaniste nisu isto. Kako posredan doživljaj nije pravi doživljaj, Mihael Turner, glavni lik poslednje trećine romana, obreće se 2001. godine u Beogradu, gde može da vidi i iskusi stvarnost mesta koje je dve godine ranije samo gledao na televiziji u vestima o bombardovanju.

Mihael Turner, podvojen u lik Jana Štrukmana, poslovnog čoveka, obreo se u Beogradu i smestio u "kulsku sobu" beogradskog hotela, gde se zaljubljuje u recepcionerku Janu. Način gledanja i posmatranja su isti kao svojevremeno sa kule: samostalno i neposredno. U središtu pripovedačeve pažnje su ljudi koji su svugde isti u svojoj bespomoćnosti pred sudbinom. Umesto verovanja u sudbinu, zagovara se moć razuma. Ovim neohumanizmom Dancova se postavlja kao nastavljač Geteove prosvetiteljsko-racionalističke ideje.

Ispredene su i dve priče o ličnim sudbinama. Jedna prati sudbinu Beograđanina Zorana, iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka, Janovog slučajnog poznanika iz parka, koji sa njim ide u Topolu. Na tom putu sreću "vlasnika" druge, takođe paradigmatične sudbine, izbeglicu iz Bosne, kome je rat, kao i Zoranu, uništio porodicu. I najzad, tu je i treća, Janina priča. Ona je Srpkinja iz Zadra, od oca Srbina i majke polu-Hrvatice. Kada je maja 1991. u Zadru ubijen jedan hrvatski policajac, usledio je poziv da se uveče u svaki prozor stavi upaljena sveća, što Janina porodica nije uradila i bila proskribovana. Jan i Jana zagrljeni šetaju Beogradom, i sa vlasnikom Janinog omiljenog kafića nazdravljaju šljivovicom Nemačkoj, Beogradu i prijateljstvu.

Ovo nije roman o ratu u Jugoslaviji, o njenim narodima, niti o tome ko jeste ili ko nije bio u pravu. Pojedinačna sudbina pojedinca postavlja se iznad svega. Dancova neće imati tu privilegiju da je zbog srpske teme napadnu pojedini nemački mediji, iako prevashodno govori o stradanju srpskih likova u ratu, kao što je to bilo u slučaju Handkea. Srpski režim jednostavno više nije meta medijske pomame. Njen roman će se za svoje mesto u nemačkoj književnosti izboriti i bez te pomoći. Na dobrom je putu.