ПОБЕДНИЦИ И ГУБИТНИЦИ

Када је реч о Борису Тадићу и Томиславу Николићу једно је сигурно: један од њих ће на изборима изгубити. За победника, победа не тражи никаква објашњења. Исход је онакав какав и треба да буде с обзиром на очигледне врлине кандидата, кампање, стратегије, дискусије, поруке...
Са поразом је ствар потпуно друкчија. Мало је вероватно да ће поражени кандидат прихватити објашњење победника за такав исход, конкретно, да је победник бољи у сваком погледу. И губитник ће потражити објашњење за свој неуспех које је задовољавајуће за њега као губитника.

Први порив у изборном поразу јесте да се он припише прстима немилосрдне судбине. Хоће ли она бити представљена кроз проблем Космета, питање чланства у ЕУ, или кроз економско-социјалну проблематику – тешко је предвидети. Али је сасвим сигурно да позивање пораженог кандидата на неминовност судбине неће лако проћи, јер у овој председничкој кампањи скоро сви тврде да ће победити. Не да могу да победе, или се надају победи, већ да сигурно побеђују. Што је фантастично неозбиљно, препотентно до апсурда и са могућим ефектом бумеранга. Јер, гласачи не гласају увек за унапред сигурне победнике. Код Срба постоји и инат, иако постоји и оно "када будеш власт гласаћу за тебе".

Претпоставимо да ће пораз у оба случаја увалити потучену страну у велике невоље. Да ли ће у том случају доћи и до унутрашње "побуне" у редовима поражене стране? Против лидера који није добио председничке изборе? Нема бољих услова у борби за улазак у кабинет на Андрићевом венцу од положаја садашњег боравка у кабинету на Андрићевом венцу. Колико грешака може да направи кандидат за председника Србије да би под таквим условима изгубио? Да ли у редовима Демократске странке тиња ривалство између центристичких "нових демократа" и "прогресивног" крила странке? Коме се у том ривалству приклања Борис Тадић? Природни порив "нових демократа" у случају изборног пораза лидера био би да се концентришу на неуспех вође, а "прогресиваца" да се концентришу на саму поруку.

Шта ако изгуби Томислав Николић? Много тога зависи од потеза Вашингтона и Брисела, односно тајминга тих потеза. У редовима СРС нема већих тињајућих сукоба, осим већ латентних "неспоразума" са Мајом Гојковић. Кандидатура Томислава Николића ужива широку и дубоку подршку унутар странке и у случају пораза радикали га неће приписивати својим погрешним политичким и економским идејама и предлозима већ спрези Запада и прозападног политичког естаблишмента у Србији.

Када смо већ код идеја и предлога, предизборни скупови и тв спотови показују да је победила политикантска политика, тиранија маркетиншких професионалца који су скоро измешали две донедавно оштро супротстављене странке у донекле хомогену смесу политичких баналности, готових фраза и умирујућих формула, које скоро да су савршено послужиле за поништавање разлика: сви су за бољи живот, сви су против корупције, сви су за правну државу, сви су за опстанак Космета у Србији, истина неке мање странке у томе и нису баш тако енергичне, за улазак у ЕУ је ДС без задршке, а СРС само уколико ЕУ не подржи независност Космета, али сви су оштро против било каквог новог рата на овим просторима.

Скоро сви настоје да подсете бираче да једино они говоре истину и да земља коначно треба да изабере некога ко ће рећи и нама и целом свету истину.

Телевизијских дуела двојице главних кандидата за председника Србије нема. Захваљујући томе не можемо у потпуности да видимо оно што ћемо и добити. Скоро да и нема дуела на терену харизме и симпатија, кандидати као да само ради себе маневришу кроз животна питања грађана Србије. Заправо, ништа ново и није су чуло на предизборним скуповима у односу на прошле изборе. И управо зато ниједан од двојице главних кандидата још није успео да задиви нацију.

Борису Тадићу би, као Врховном команданту Војске, једна истинска криза на Космету, коју би Војска решила на најбољи могући начин макар на делу Космета, сигурно донела драматичан скок популарности и сигурну победу. Али за тако нешто потребна је сагласност Вашингтона. А индекси на берзи још не вибрирају.

Шта откривају јавни наступи и ТВ спотови двојице главних кандидата за кабинет на Андрићевом венцу? ТВ спот Бориса Тадића је холивудски: савршена музика и осветљење, Тадић делује енергично, запањујуће искусно и непопустљиво одлучан и пријатан, али као да позира за поштанску марку. Изван тог ТВ спота, приликом гостовања у разним срединама он говори сјајно и без иједне грешке, без лапсуса, што неминовно ствара утисак глумачки наученог текста, а то није природно. Може да се доживи као неискрено.

Томислав Николић има једноставан и ефектан ТВ спот, али му је држање на бини на предизборним скуповима оптерећено позом увис подигнуте главе и стиснутих усана. Док слуша хвалоспеве својих страначких колега на бини требало би да буде лежернији, а не смртно озбиљан. Истина, тријумф је увек тешко контролисати.