Милијарда евра за „зелене” фабрике

Холанђанин Јан Дрисенс донеће Србији још сто милиона евра. А можда и целу милијарду. А онда, како у шали каже, може и у пензију.

Првих сто милиона у фабрику лименки уложила је америчка „Бол корпорација”, у време када је Дрисенс, као председник „Бол пекиџинг Јуроп” доносио одлуке и руководио операцијама у Европи. Других сто инвестираће „Индустрикум”, компанија на чијем је челу, у фабрику за рециклажу лименки и другог алуминијумског отпада у фабричком кругу сремскомитровачког „Матроза”. И то у партнерству са једним швајцарским фондом који обезбеђује финансије и са једним од најпознатијих произвођача и прерађивача алуминијума у свету који овом пројекту даје душу – технологију и опрему. Партнере још не жели да открије „док се за месец, два договори не озваниче уговором о заједничком улагању”.

Као и у претходном подухвату, кад нешто потпише и званично обелодани, као што је протекле недеље учинио уговором о куповини „Матроза” у стечају, Дрисенс не дозвољава ни трунку сумње у реалност планова.

– Радови ће почети у јануару и прва фаза за прераду 60.000–70.000 тона алуминијумског отпада биће завршена средином 2011, када ће и почети да ради фабрика у којој ће бити запослено 250 људи. У наредне две, три године капацитет ће се удвостручити отварањем још једне производне линије. А постоји и могућност за производњу алуминијумских слабова – најављује Дрисенс.

На питање за колико се оваква инвестиција исплаћује, он одговара подсећањем да је алуминијум берзански производ а да је производња прерадом алуминијумског отпада много јефтинија од класичне.

– Троши се тек пет одсто енергије која је иначе потребна за производњу алуминијума из руде боксита. На капацитету од 70.000 тона алуминијума штеди се око милион киловат-сати енергије и смањује емисија угљен-диоксида за 450.000 тона на годишњем нивоу. Уз све то, алуминијум произведен из рециклиране сировине поново може да се рециклира. И тако неограничено. Истина је да ми не рачунамо на сировину само из Србије, већ из околних земаља. Али не брините, реч је о најсавременијој, такозваној зеленој технологији. Међутим, фабрика за рециклажу алуминијума само је један од четири, пет гринфилд пројеката, технолошки и финансијски независних фабрика и само део будућег „зеленог” индустријског парка, на некадашњем „Матрозовом” плацу, у који би требало да буде инвестирано и до милијарду евра. У плану је изградња фабрике за прераду отпадних вода и фабрике за производњу биогаса, открива Дрисенс за „Политику”.

А зашто је онда „Индустрикум” куповао „Матроз” који нико није хтео и платио више него што је ико до сада понудио? Зар није било једноставније купити ливаду и на њој кренути из почетака?

– Чим сам видео мапу, знао сам да је то што тражимо. Велики плац од 56 хектара, до кога је већ стигла струја, вода, сва потребна инфраструктура, са три пружна колосека, луком и на три километра од аутопута.

Мада је својевремено као председник „Бола” толико инсистирао на својини над земљиштем на коме се гради фабрика, па је ова компанија и била први страни инвеститор коме је то пошло за руком, овога пута се за почетак задовољио гаранцијама потпредседника Динкића да ће по доношењу новог закона о планирању и грађењу, то питање бити решено „у најбољем интересу инвеститора”.

Овога пута, Јан Дрисенс није као у случају фабрике лименки вагао између две локације. Србија је била први избор.

– Србију смо и овога пута изабрали из логичких разлога – непокривености региона оваквим капацитетима, доброг положаја, одличних саобраћајних веза, релативно ниских трошкова, али и доброг претходног искуства са квалитетном радном снагом способном да учи. У фабрици лименки запослили смо младе људи који никада до тада нису ни видели како се производе лименке, а данас то раде најбоље у „Боловом” систему.

А зашто онда овде нема више инвеститора?

– Проблем је што инвеститори Србију још перципирају као земљу великог политичког ризика. Због збивања на релацији са Хашким трибуналом, због унутрашњих политичких размирица у којима се троши велика енергија… Иначе, значајнијих економских ограничења за инвеститоре нема.

На подсећање да се сви, и домаћи и страни улагачи, жале на компликоване процедуре и велике државне намете, Дрисенс одговара кратким питањем: „Па где се то не жале?”

А криза? Шта ако буду у праву они аналитичари који тврде да је врло могуће да, после преокрета, светска економија крене опет низбрдо – у рецесију?

– То је наравно, увек, ризик. Али ја сам три пута доносио одлуке о великим инвестицијама кад су економија и инвестициони циклус били у паду. И нисам се покајао. После пада увек долази већи раст. Не можемо седети скрштених руку и чекати да криза прође. Уосталом, добро је то што ће ова криза свет подсетити на оно што је почео да заборавља: на рад и производњу – каже Дрисенс.

-----------------------------------------------------------

Орден из Србије, честитке из Америке

Јан Дрисенс је једини странац који је од српске државе добио орден рада. Завредио га је руководећи изградњом и успостављањем „Болове” фабрике лименки. Недавно га је одликовала и холандска краљица за допринос међународној економској сарадњи Холандије и успостављање светских стандарда за заштиту животне средине у Холандији .

Међутим, некако са највише симпатија показује једну обичну лименку произведену у Србији, коју је добио када га је нови бизнис одвео из „Бола”: на њој је, уз речи захвалности, наштампана његова слика и на глави доштампана круна уз потпис: „Ја никад нисам био краљ, али је купац увек краљ”.

Не скрива ни радост због телефонског позива и честитки на новом уговореном послу. Стигле су преко океана, из Америке, из седишта „Бол корпорације”, усред разговора за „Политику”.