Милка Стојановић на крилима белканта

Година 2007. је за Милку Стојановић веома значајна. АBC Cambridge International Biographical Centre уврстио ју је међу 100 врхунских музичара света."Певачко чудо" Милке Стојановић има двоструки корен. Први његов огранак извире из крила природе. Када је женски глас у питању, тај дар који у свету музике носи назив драмски сопран понајвећи је и најређи. Боја гласа какву је Милка Стојановић примила на дар од природе јавља се на музичкој сцени света у интервалима који обележавају историју. Колико је ретка та појава потврђује мишљење врхунских експерата да у овом столећу које се ближи крају, међу великим сопранима светске оперске сцене на којој блистају имена Тебалди, Кунц-Миланов, Калас, Кабаје, није било гласа с тако израженом драмском бојом какав је глас Милке Стојановић.

Али, природа не би довршила своје чудо да Милки Стојановић, уз такву боју гласа није даровала и музикалност и смисао за сценски израз и сугестивну појаву. У то чудо спада и природна саображеност боје гласа и карактера, саображеност личности, темперамента и менталитета Стојановићеве драмској боји њеног гласа. Тај богомдани склад гласа, лика и личности предодредио је Милку Стојановић за протагонисткињу драмског оперског репертоара, омогућио јој да лако "уђе" у ликове великих рола оперске сцене као што су Виолета, Норма, Ђоконда, Аида, Абигаила, Тоска, Леонора, Дездемона, Амелија и друге.

Други крак певачког чуда Милке Стојановић избија из основе на којој почива успех сваког оперског уметника – из добре певачке школе, из озбиљног музичког образовања, из великог, самопрегорног рада и огромне љубави према својој професији. Само усавршена вокална техника могла је да изрази све могућности тако изузетног гласа какав је драмски сопран Стојановићеве. Такав глас и таква техника били су залог њеног метеорског успеха који ће је, још у најранијој младости, учинити звездом Београдске опере а затим одвести даље на велике светске позорнице: Метрополитен оперу у Њујорку, Бечку државну оперу, Бољшој театар у Москви и многе друге.

Глас који већ деценијама одјекује музичким просторима света биће заувек запамћен по својој јединственој, непоновљивој боји у којој су чудесно спојени блистава зрачност и тамна, драмска тензија. Боја тог гласа, продубљена снагом драмског доживљаја, чини да се неке познате арије, попут чувеног Вердијевог "Паче" у интерпретацији Милке Стојановић претварају у аутентичне креације које имају снагу откровења каква се не слуте у интерпретацијама других сопрана. Такве креације у извесном смислу надилазе и саму идеју композитора који би можда, и сам био затечен кад би могао да их чује, записао је Ђорђе Кадијевић.

Милка Стојановић рођена је у Београду. Отац јој је родом из Наталинаца а мајка Врањанка, упознали су се у Скопљу где су обоје радили. Њихове породице биле су врло бројне. Мајчина са десеторо, очева са шесторо деце. Отац је био необичан човек, бавио се гимнастиком, био члан Соколског друштва. одважност, по сопственом признању, Милка је наследила од њега, што јој је помогло да доноси одлуке у преломним тренуцима, својствене свакој великој каријери.

Тридесетих година 20. века родитељи су се преселили у Београд. Ту су рођене две ћерке: Милка и Загорка.

Мајка, поштански службеник, рано се пензионисала и посветила породици. Милка ју је звала "Госпођа Микобер" по личности из Дикенсовог романа "Давид Коперфилд" којој јела на шпорету загоревају, у кући бројна деце праве лом а она усхићено гледа кроз прозор и говори: "Боже, какав леп дан!" Била је Милки несебична подршка и помоћ. Отац је радио у пошти. После Другог светског рата био је оснивач предузећа "Телефонкабл" у којем је радио до краја свог радног века.

Наставак фељтона читајте у штампаном издању