ХЕЛСИНКИ И БЕОГРАД, СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Два града из наслова имају нешто сличности и пуно разлика. Сличности се односе на предивну природу. Београд има, рецимо, Аду Циганлију, а Хелсинки знатно мање језерце Телен. Када сунце греје, милина је седети на обали Телена у кафићу-посластичарници, пијуцкати какао и зурити у воду обасјану сунчевим зрацима. Хелсинки је попут Београда сав у зеленилу. У парковима се житељи Хелсинкија, баш као и Београђани, посвећују рекреацији у жељи да одрже физичку кондицију и сачувају здравље. Оно што Београд нема, а Хелсинки има, јесте море. Са три стране је нордијски град оивичен морем. Како човек крене на југ, исток или запад, излази на море и ужива у погледу. Пар лабудова, иако је реч о националној птици Финске, може се видети само на Телену, али зато су патке, галебови, веверице, па чак и зечеви релативно честа појава. Предност Београда је, наравно, пријатнија клима.

Разлика која је, међутим, значајнија од климе или поседовања мора је у култури житеља ових градова. У Хелсинкију живе људи који клупе у парковима не резбаре ножевима и не ломе из чистог хира. Напротив, ниједна клупа није поломљена, исписана, изрезбарена, наружена. Јавни тоалети у читавом граду, и у готово сваком парку нешто су што је уобичајено, а знаци непогрешиво упућују којим путем се до њих стиже. Монтажног су типа, али чисти и уредни. Нико их не ломи, не уништава, нико не проваљује. У део у којем се мала нужда обавља улази се бесплатно, а у онај намењен вршењу озбиљнијих физиолошких потреба улази се уз претходно убацивање новчића од 50 центи, тј. пола евра.

Хелсинки слови за један од најбезбеднијих градова на свету; и доиста, странац се осећа савршено сигурним. Не само што га нико не туче када чује да говори српски језик, као што се у Србији одвећ често дешава да странац настрада само због употребе језика који се од српског разликује, већ ако нешто запита на енглеском наићи ће на симпатије и помоћ. Можда Финци нису онако гостољубиви каквим се Срби у најбољем издању могу приказати, али нема тог Финца који ће Србина повредити у Финској. Нажалост, не важи и обрнуто. Има међу нама оних који ће насиље употребити против беспомоћног странца. Има оних који ће бити гори од најгорих варвара и довести у питање живот онога ко је дошао у наш град с намером да ужива, потроши нешто новца и подржи фудбалски клуб за који навија. Каква срамота за традиционално српско гостопримство. Какав недостатак витештва и људскости. Напослетку, зар постоји Србин који би пожелео да га физички нападају чим пређе границу. Ако то није случај, чему напади на људе који добре воље долазе у Србију? Па ипак, да ли је заиста нужна забрана крајње десних организација макар биле и насилне? Можда је боље пописати њих и њихове чланове, надзирати их, и кад год њихови припадници направе неки злочин кажњавати их драстичним затворским казнама. Иначе, забрањено воће је најслађе, чланове забрањених организација теже је надзирати, а имена организација се дају лако мењати, програми шминкати...

Но, вратимо се Хелсинкију, граду препуном цвећа, лепих грађевина и дивних светлих фасада. Разуме се, Финска је богато друштво, али она то није била тек неколико деценија уназад. Па ипак, благодарећи вредноћи и вредносном систему својих грађана, Финска је за свега неколико деценија достигла такав стандард живота да јој завиде и многи који су раније били много богатији. Лутеранска естетика скромности свуда је спојила лепо са умереним. Скромност је врлина. Ни у чему се не претерује. Скоро да нема мегаломаније, монументалних грађевина и национално романтичних споменика. Ништа не подсећа на њихове далеке рођаке, а наше северне суседе и мегаломански Трг хероја; а нема ни за православце уобичајене претеране раскоши усред свеопштег сиромаштва. Људи су, такође, скромни, вредни и посвећени учењу. Енглески се подразумева у јавној служби, али га говоре и продавци на пијаци. Образовање је основна вредност, јер пре свега оно омогућава напредовање на друштвеној лествици. Отуда је и очух колегинице и пријатељице потписника ових редака, камионџија Јими, био узбуђен што дочекује „професора из Београда”. Наиме, универзитетски наставници у Финској уживају велики углед, па се и овај Београђанин прошверцовао. Разуме се, Јими је освојио све симпатије, не само зато што је Србину уштедео неких педесетак евра колико кошта такси од аеродрома до стана у Хелсинкију већ и зато што се нашао да помогне у ситуацији кад странац нема никог свог у далекој земљи. Узгред буди речено, довезао је ,,професора” и његову бољу половину „тојотом јарис”, што сведочи да припадници нижег средњег слоја могу сасвим угодно живети у Финској, земљи друштвене правде и једнакости.

социолог, Филозофски факултет, Београд