HELSINKI I BEOGRAD, SLIČNOSTI I RAZLIKE

Dva grada iz naslova imaju nešto sličnosti i puno razlika. Sličnosti se odnose na predivnu prirodu. Beograd ima, recimo, Adu Ciganliju, a Helsinki znatno manje jezerce Telen. Kada sunce greje, milina je sedeti na obali Telena u kafiću-poslastičarnici, pijuckati kakao i zuriti u vodu obasjanu sunčevim zracima. Helsinki je poput Beograda sav u zelenilu. U parkovima se žitelji Helsinkija, baš kao i Beograđani, posvećuju rekreaciji u želji da održe fizičku kondiciju i sačuvaju zdravlje. Ono što Beograd nema, a Helsinki ima, jeste more. Sa tri strane je nordijski grad oivičen morem. Kako čovek krene na jug, istok ili zapad, izlazi na more i uživa u pogledu. Par labudova, iako je reč o nacionalnoj ptici Finske, može se videti samo na Telenu, ali zato su patke, galebovi, veverice, pa čak i zečevi relativno česta pojava. Prednost Beograda je, naravno, prijatnija klima.

Razlika koja je, međutim, značajnija od klime ili posedovanja mora je u kulturi žitelja ovih gradova. U Helsinkiju žive ljudi koji klupe u parkovima ne rezbare noževima i ne lome iz čistog hira. Naprotiv, nijedna klupa nije polomljena, ispisana, izrezbarena, naružena. Javni toaleti u čitavom gradu, i u gotovo svakom parku nešto su što je uobičajeno, a znaci nepogrešivo upućuju kojim putem se do njih stiže. Montažnog su tipa, ali čisti i uredni. Niko ih ne lomi, ne uništava, niko ne provaljuje. U deo u kojem se mala nužda obavlja ulazi se besplatno, a u onaj namenjen vršenju ozbiljnijih fizioloških potreba ulazi se uz prethodno ubacivanje novčića od 50 centi, tj. pola evra.

Helsinki slovi za jedan od najbezbednijih gradova na svetu; i doista, stranac se oseća savršeno sigurnim. Ne samo što ga niko ne tuče kada čuje da govori srpski jezik, kao što se u Srbiji odveć često dešava da stranac nastrada samo zbog upotrebe jezika koji se od srpskog razlikuje, već ako nešto zapita na engleskom naići će na simpatije i pomoć. Možda Finci nisu onako gostoljubivi kakvim se Srbi u najboljem izdanju mogu prikazati, ali nema tog Finca koji će Srbina povrediti u Finskoj. Nažalost, ne važi i obrnuto. Ima među nama onih koji će nasilje upotrebiti protiv bespomoćnog stranca. Ima onih koji će biti gori od najgorih varvara i dovesti u pitanje život onoga ko je došao u naš grad s namerom da uživa, potroši nešto novca i podrži fudbalski klub za koji navija. Kakva sramota za tradicionalno srpsko gostoprimstvo. Kakav nedostatak viteštva i ljudskosti. Naposletku, zar postoji Srbin koji bi poželeo da ga fizički napadaju čim pređe granicu. Ako to nije slučaj, čemu napadi na ljude koji dobre volje dolaze u Srbiju? Pa ipak, da li je zaista nužna zabrana krajnje desnih organizacija makar bile i nasilne? Možda je bolje popisati njih i njihove članove, nadzirati ih, i kad god njihovi pripadnici naprave neki zločin kažnjavati ih drastičnim zatvorskim kaznama. Inače, zabranjeno voće je najslađe, članove zabranjenih organizacija teže je nadzirati, a imena organizacija se daju lako menjati, programi šminkati...

No, vratimo se Helsinkiju, gradu prepunom cveća, lepih građevina i divnih svetlih fasada. Razume se, Finska je bogato društvo, ali ona to nije bila tek nekoliko decenija unazad. Pa ipak, blagodareći vrednoći i vrednosnom sistemu svojih građana, Finska je za svega nekoliko decenija dostigla takav standard života da joj zavide i mnogi koji su ranije bili mnogo bogatiji. Luteranska estetika skromnosti svuda je spojila lepo sa umerenim. Skromnost je vrlina. Ni u čemu se ne preteruje. Skoro da nema megalomanije, monumentalnih građevina i nacionalno romantičnih spomenika. Ništa ne podseća na njihove daleke rođake, a naše severne susede i megalomanski Trg heroja; a nema ni za pravoslavce uobičajene preterane raskoši usred sveopšteg siromaštva. Ljudi su, takođe, skromni, vredni i posvećeni učenju. Engleski se podrazumeva u javnoj službi, ali ga govore i prodavci na pijaci. Obrazovanje je osnovna vrednost, jer pre svega ono omogućava napredovanje na društvenoj lestvici. Otuda je i očuh koleginice i prijateljice potpisnika ovih redaka, kamiondžija Jimi, bio uzbuđen što dočekuje „profesora iz Beograda”. Naime, univerzitetski nastavnici u Finskoj uživaju veliki ugled, pa se i ovaj Beograđanin prošvercovao. Razume se, Jimi je osvojio sve simpatije, ne samo zato što je Srbinu uštedeo nekih pedesetak evra koliko košta taksi od aerodroma do stana u Helsinkiju već i zato što se našao da pomogne u situaciji kad stranac nema nikog svog u dalekoj zemlji. Uzgred budi rečeno, dovezao je ,,profesora” i njegovu bolju polovinu „tojotom jaris”, što svedoči da pripadnici nižeg srednjeg sloja mogu sasvim ugodno živeti u Finskoj, zemlji društvene pravde i jednakosti.

sociolog, Filozofski fakultet, Beograd