Вампир и његов ученик

Један од најконтроверзнијих писаца данашњице, Виктор Пељевин, успео је да учини руску књижевност незаобилазном за западног читаоца. И не само то - његови романи популарнији су у европским земљама него у самој Русији. Пељевин вешто скрива свој живот, не даје интервјуе, не долази на књижевна гостовања, али сваке године изненади публику са по једним ремек-делом. И читаоцу није тешко да, иако не зна ништа о њему, претпостави да је то човек и писац који види ствари на прави начин, њихову суштину, да је то интелигентан, критички дух, промућуран а пре свега изразито духовит и маштовит.
Савремена Русија о којој он пише помало је померена, зачудна, онеобичена, али баш таква врло тачно и прецизно приказана. Пељевинове метафоре су разгранате и фасцинантне, али врло јасне и недвосмислене. Када у "Чапајеву и Празнини" читамо о источњачком мистицизму, секти Халдејаца, њиховим обичајима и навикама, јасно нам је да су они само маскирани грађани савремене Русије и Европе, који носе сећање на своју совјетску прошлост. У роману "Generation P", метафоре више и нема, ту се експлицитно и иронично говори о прогресивном пословном свету, модерним маркетиншким компанијама, портофолио менаџерима, прању новца. "Дијалектика прелазног периода из ниоткуда у никуда" се враћа појединцу, потпуно дезоријентисаном, опсесивном због слике света какву смо затекли у претходном роману, али за кога нисмо забринути пошто је он, наоко изгубљен, подсмешљив и само иронија и пародија свог времена.

У "Светој књизи вукодлака" Пељевин се опет окреће алегорији, миту, словенској космогонији. Главни јунаци су словенска божанства Вук и Лисица. Уз основни митолошки образац који они носе, у тим ликовима је сабрана и пренесена модерна митологија и иконографија: заносна и моћна проститутка, државници сводници, бизнисмени љубавници. Али сви они, према миту, имају слабе тачке.

Најновији роман има енглески назив - "Empire V". Када се последње слово стави на почетак добија се енглеска реч која преведена на руски или српски гласи Вампир. Очигледно да Пељевин овде пише о царству вампира. Ко су данашњи вампири? То су фини, углађени, богати пословни људи, политички и културни "естаблишмент", елита која управља светом, а чије је оруђе човек. Митско сисање човекове крви је за њих вулгарно и превазиђено. Они данас из човека исисавају новац. Човек је, поручује Пељевин, њихово оруђе за пријатан живот и опстанак и то је једина сврха његовог постојања.

На који начин вампирска елита то контролише и управља човеком - помоћу две опште познате вештине, недавно уведене међу људски свет, а које се сматрају престижом и импонујућим. То су гламур и дискурс. Све то учи главни јунак романа, Рома, обичан момак, неко ко је имао визију, желео праву професију, факултет за источњачке студије, а из недостатка подршке, како своје средине тако и финансијске, као једина перспектива указује му се да ради као физички радник.

Сусрет са представником вампира, вампирским учитељем, улазак у тај свет, подсећа помало на булгаковљевску ситуацију. Слично као тамо, свет из којег се изашло боље се сагледава и разуме кад се посматра споља. Али Рома сазнаје и како функционише свет привилегованих, свет елите. Подвале, прљаве игре, борба за положај и тамо постоје, можда чак и израженије него у свету (обичних) људи. Од бесперспективног припадника изгубљене младе генерације нашег времена, с почетка романа, Рома се успиње до врха вампирске пирамиде. Не само што постаје један од њих, већ осваја вампирско царство. Само пут уопште није трновит и тежак, како би се можда очекивало, већ врло једноставан, чак баналан - као што је увек и био, од постања па наовамо, преко жене, преко само једног (вампирског) угриза.

Да ли је Пељевин само забаван и духовит или нам се подсмева? Или је, можда, страховито озбиљан и опомињући? Кад прочитате било коју његову књигу, схватићете да је све од овога.