Путници, јунаци

Коначно се разданило над Београдом, а чинило се, богами, као да никада неће: ђа кишица, ђа магла, ђа ветар... Из перспективе контроле лета "Београдског аеродрома" деловала је минула недеља као да смо заувек изгубљени у зимским пошастима. Гледам, а срце ми се стеже како се наша ваздушна лука, наша дика, немоћна, батрга к`о пиле у кучини. Ни старији не памте овако сурово хладан и снежни јануар... А до само пре неколико година Аеродром "Никола Тесла" био је међу последњим у Европи без техничких могућности за неометано функционисање по магли. Некада било... Сада је то друга прича, више није међу последњима већ – последњи! Раритет. Атракција, море. Сада за магловитих дана делује прозаично, као сеоски крајолик: снен, миран и тих. Сироти аероплани, к`о говеда на појилу, привезани за аеродромску зграду... Још да неки поточић пресече писту, ма, идила.

Не причам ја ово напамет, имао сам ту привилегију да проведем један магличаст дан тамо. Цееео божији дан, чекајући лет из Тивта.

Јесте, испрва сам био мало нервозан и љут док нисам упознао неке фине људе који су с много више мудрости прихватали ситуацију, знајући да ће по оној народној: паметнији попушта, па ће магла, кад-тад попустити. Руку на срце, имали су они дан предности у односу на мене да стекну ту философску смиреност...

И тако, к`о ратар загледан у небо, наново избистрих стара питања: чему толике аеродромске таксе, чему толика давања, огромна улагања?! Хоћемо у Европу, свет? Можемо, ал` боље возом, аеродром нам тумара к`о гуска у магли, по магли... Није ли аеродром прво и последње сећање које странци носе о Београду? Шта ли онда мисле о нама? До када ћемо у небу тражити кривца и од неба очекивати спас?

Хтео сам ту силну дилему да поделим и са службеницом из бокса за информације али је она, крутим ставом, односно држањем, јасно ставила до знања да није ту да би давала – информације!

Додуше, није то било каква шалтерска службеница. Не! Она је нељубазна на чак три светска језика, `еј... То је кадар за будућност.

Елем, будући да су се после неколико сати бројке на табли за обавештавање умориле од игре са живцима, званични спикер (наравно, то је само био глас у мојој глави) унео је мало наде првом службеном информацијом после толико времена:

"Поштовани путници, сада је већ сасвим извесно да више ништа није извесно! Очекује се долазак специјализоване екипе додола која ће плесом, песмом и ритуалним клањем певца покушати да одагна зле духове који су нанели маглу над наш аеродром. Молимо вас да се ухватите за руке и заједничком молитвом помогнете да егзорцизмом истерамо зимске демоне из радара. Техника, коју иначе немамо, немоћна је да више ишта учини, нека нам се Бог смилује и помогне..."

Падоше ми затим на памет и речи великог јунака Првог светског рата, мајора Драгутина Гавриловића, наравно прилагођене овој ситуацији:

"Путници! Јунаци! Контрола лета избрисала је ваше аранжмане из бројног стања летова, они су жртвовани за част Београда и отаџбине! Ви немојте, дакле, да се бринете за своја путовања, она више не постоје. Зато напред у салу за чекање. Живео Београд!"

Све у свему, голема невоља! За крај бих само поновио нешто што сам, пре те фамозне две године, нашврљао када је исто зло стрефило наш аеродром и склепало га на неколико дана:

Биће да смо пожурили са крштењем аеродрома именом Николе Тесле. Јер, мало је непримерено да се највећим визионаром минулог столећа зове институција која се не види ни петнаест метара испред себе. Он је ипак, гледајући у небо, трагао за будућим вековима, а не назнакама престанка падавина, или разилажења магле. Можда је ипак боље да се за сада аеродром зове "Жика Обретковић" (без икаквог пежоратива градске легенде), за Теслу има времена...