Putnici, junaci

Konačno se razdanilo nad Beogradom, a činilo se, bogami, kao da nikada neće: đa kišica, đa magla, đa vetar... Iz perspektive kontrole leta "Beogradskog aerodroma" delovala je minula nedelja kao da smo zauvek izgubljeni u zimskim pošastima. Gledam, a srce mi se steže kako se naša vazdušna luka, naša dika, nemoćna, batrga k`o pile u kučini. Ni stariji ne pamte ovako surovo hladan i snežni januar... A do samo pre nekoliko godina Aerodrom "Nikola Tesla" bio je među poslednjim u Evropi bez tehničkih mogućnosti za neometano funkcionisanje po magli. Nekada bilo... Sada je to druga priča, više nije među poslednjima već – poslednji! Raritet. Atrakcija, more. Sada za maglovitih dana deluje prozaično, kao seoski krajolik: snen, miran i tih. Siroti aeroplani, k`o goveda na pojilu, privezani za aerodromsku zgradu... Još da neki potočić preseče pistu, ma, idila.

Ne pričam ja ovo napamet, imao sam tu privilegiju da provedem jedan magličast dan tamo. Ceeeo božiji dan, čekajući let iz Tivta.

Jeste, isprva sam bio malo nervozan i ljut dok nisam upoznao neke fine ljude koji su s mnogo više mudrosti prihvatali situaciju, znajući da će po onoj narodnoj: pametniji popušta, pa će magla, kad-tad popustiti. Ruku na srce, imali su oni dan prednosti u odnosu na mene da steknu tu filosofsku smirenost...

I tako, k`o ratar zagledan u nebo, nanovo izbistrih stara pitanja: čemu tolike aerodromske takse, čemu tolika davanja, ogromna ulaganja?! Hoćemo u Evropu, svet? Možemo, al` bolje vozom, aerodrom nam tumara k`o guska u magli, po magli... Nije li aerodrom prvo i poslednje sećanje koje stranci nose o Beogradu? Šta li onda misle o nama? Do kada ćemo u nebu tražiti krivca i od neba očekivati spas?

Hteo sam tu silnu dilemu da podelim i sa službenicom iz boksa za informacije ali je ona, krutim stavom, odnosno držanjem, jasno stavila do znanja da nije tu da bi davala – informacije!

Doduše, nije to bilo kakva šalterska službenica. Ne! Ona je neljubazna na čak tri svetska jezika, `ej... To je kadar za budućnost.

Elem, budući da su se posle nekoliko sati brojke na tabli za obaveštavanje umorile od igre sa živcima, zvanični spiker (naravno, to je samo bio glas u mojoj glavi) uneo je malo nade prvom službenom informacijom posle toliko vremena:

"Poštovani putnici, sada je već sasvim izvesno da više ništa nije izvesno! Očekuje se dolazak specijalizovane ekipe dodola koja će plesom, pesmom i ritualnim klanjem pevca pokušati da odagna zle duhove koji su naneli maglu nad naš aerodrom. Molimo vas da se uhvatite za ruke i zajedničkom molitvom pomognete da egzorcizmom isteramo zimske demone iz radara. Tehnika, koju inače nemamo, nemoćna je da više išta učini, neka nam se Bog smiluje i pomogne..."

Padoše mi zatim na pamet i reči velikog junaka Prvog svetskog rata, majora Dragutina Gavrilovića, naravno prilagođene ovoj situaciji:

"Putnici! Junaci! Kontrola leta izbrisala je vaše aranžmane iz brojnog stanja letova, oni su žrtvovani za čast Beograda i otadžbine! Vi nemojte, dakle, da se brinete za svoja putovanja, ona više ne postoje. Zato napred u salu za čekanje. Živeo Beograd!"

Sve u svemu, golema nevolja! Za kraj bih samo ponovio nešto što sam, pre te famozne dve godine, našvrljao kada je isto zlo strefilo naš aerodrom i sklepalo ga na nekoliko dana:

Biće da smo požurili sa krštenjem aerodroma imenom Nikole Tesle. Jer, malo je neprimereno da se najvećim vizionarom minulog stoleća zove institucija koja se ne vidi ni petnaest metara ispred sebe. On je ipak, gledajući u nebo, tragao za budućim vekovima, a ne naznakama prestanka padavina, ili razilaženja magle. Možda je ipak bolje da se za sada aerodrom zove "Žika Obretković" (bez ikakvog pežorativa gradske legende), za Teslu ima vremena...