Завештање краља Александра (1)

По многим новијим, национално усмереним, тумачењима, југословенска држава у чијем је стварању одлучујуће учествовао краљ Александар јавила се сувише касно. Ово је само донекле тачно. Праведније би било рећи да се она јавила исувише касно да буде национална држава, али исто тако исувише рано да би била устројена на космoполитским начелима.У доба бујања национализма, по завршетку Првог светског рата, само су малобројне космополите биле спремне да се одрекну племенског у име ширих начела. Зато је југословенство као смеса либералног национализма и космополитизма остало убеђење само делова интелектуалних елита, посебно у сегменту вере где су његови заступници наивно очекивали да ће дух 20.века потпуно превазићи верске сукобе и искључивост.

Краљ се доказао и као државник и као војник. Његова каријера војника, док је био престолонаследник, а и касније у својству регента и краља, била је беспрекорна. Био је командант Прве армије у Првом и Другом балканском рату, оне армије које је однела победе на Куманову и Брегалници. У Првом светском рату он је, заједно са краљем Петром, постао симбол Српске војске, а две епизоде показују зашто. Током повлачења преко Албаније, иако болестан, регент Александар се пожртвовано држао уз српску војску одбивши да буде пре војске пребачен на италијанску обалу. У одлучујућем тренутку 14. септембра 1918, када се савезничка команда колебала шта да ради на Солунском фронту, регент Александар издао је наредбу: Напред, у славу или смрт! Уследио је славни пробој Солунског фронта и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918.

У време када је био престолонаследник и регент могао је свуда око себе да чује неподељен став српске интелектуалне елите да је уједињење Југословена императив. И српске и хрватске политичке елите дошле су почетком 20.века до сличне процене. Њима је изгледало да је, у окружењу великих држава, једини начин да Срби и Хрвати опстану и развијају своју народност ако створе довољно снажну и велику државу. Али за два средишња народа нове државе математика Југославије није била иста. Уједињењем су се под истим државним кровом нашли, први пут у модерној историји, сви Срби и готово сви Југословени. Распад Југославије значио би да мањи или већи део Срба мора остати изван независне Србије. Зато је сваки распад Југославије нужно водио макар делимичном одустајању од замисли да сви Срби живе у једној држави. Онај део хрватске политичке елите који је од 1921. до 1922, а посебно од 1928, у Југославији видео тамницу за хрватски народ имао је другачију рачуницу. Ако се Југославија распадне Хрватска ће или постати самостална или ће бити део неке нове подунавске католичке федерације. Њима је изгледало да би у оба случаја Хрватска била у бољем положају него у Југославији. У Словенији краљ је успео да придобије шире слојеве за нову државу, донекле је то био случај и у Далмацији. У Хрватској и Славонији морао је да се задовољи уским делом интелектуалне елите који је искрено прихватио нову државу.

После убиства хрватских посланика у скупштини 1928. доведен је у питање опстанак нове државе, а незадовољство у Хрватској било је у снажном успону. Тада су и поједини српски политичари почели да се колебају око Југославије. Они су на тренутак натерали и краља Александра да се замисли над судбином државе коју је водио и да размотри и питање ампутације Хрватске. Али изузимајући ово кратко колебање краљ Александар је до краја живота остао заточник идеје о очувању Југославије, предводник нове идеологије југословенства и убеђени присталица идеје да ће се троплемени народ временом преточити у Југословене. Када је једном преломио да Југославија мора да опстане посегао је за, у датим околностима, једином могућом мером: увео је личну власт 6. јануара 1929. и суспендовао традиције српске демократије и политичке слободе извојеване 1888, а потврђене 1903.

историчар