Zaveštanje kralja Aleksandra (1)

Po mnogim novijim, nacionalno usmerenim, tumačenjima, jugoslovenska država u čijem je stvaranju odlučujuće učestvovao kralj Aleksandar javila se suviše kasno. Ovo je samo donekle tačno. Pravednije bi bilo reći da se ona javila isuviše kasno da bude nacionalna država, ali isto tako isuviše rano da bi bila ustrojena na kosmopolitskim načelima.U doba bujanja nacionalizma, po završetku Prvog svetskog rata, samo su malobrojne kosmopolite bile spremne da se odreknu plemenskog u ime širih načela. Zato je jugoslovenstvo kao smesa liberalnog nacionalizma i kosmopolitizma ostalo ubeđenje samo delova intelektualnih elita, posebno u segmentu vere gde su njegovi zastupnici naivno očekivali da će duh 20.veka potpuno prevazići verske sukobe i isključivost.

Kralj se dokazao i kao državnik i kao vojnik. Njegova karijera vojnika, dok je bio prestolonaslednik, a i kasnije u svojstvu regenta i kralja, bila je besprekorna. Bio je komandant Prve armije u Prvom i Drugom balkanskom ratu, one armije koje je odnela pobede na Kumanovu i Bregalnici. U Prvom svetskom ratu on je, zajedno sa kraljem Petrom, postao simbol Srpske vojske, a dve epizode pokazuju zašto. Tokom povlačenja preko Albanije, iako bolestan, regent Aleksandar se požrtvovano držao uz srpsku vojsku odbivši da bude pre vojske prebačen na italijansku obalu. U odlučujućem trenutku 14. septembra 1918, kada se saveznička komanda kolebala šta da radi na Solunskom frontu, regent Aleksandar izdao je naredbu: Napred, u slavu ili smrt! Usledio je slavni proboj Solunskog fronta i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918.

U vreme kada je bio prestolonaslednik i regent mogao je svuda oko sebe da čuje nepodeljen stav srpske intelektualne elite da je ujedinjenje Jugoslovena imperativ. I srpske i hrvatske političke elite došle su početkom 20.veka do slične procene. Njima je izgledalo da je, u okruženju velikih država, jedini način da Srbi i Hrvati opstanu i razvijaju svoju narodnost ako stvore dovoljno snažnu i veliku državu. Ali za dva središnja naroda nove države matematika Jugoslavije nije bila ista. Ujedinjenjem su se pod istim državnim krovom našli, prvi put u modernoj istoriji, svi Srbi i gotovo svi Jugosloveni. Raspad Jugoslavije značio bi da manji ili veći deo Srba mora ostati izvan nezavisne Srbije. Zato je svaki raspad Jugoslavije nužno vodio makar delimičnom odustajanju od zamisli da svi Srbi žive u jednoj državi. Onaj deo hrvatske političke elite koji je od 1921. do 1922, a posebno od 1928, u Jugoslaviji video tamnicu za hrvatski narod imao je drugačiju računicu. Ako se Jugoslavija raspadne Hrvatska će ili postati samostalna ili će biti deo neke nove podunavske katoličke federacije. Njima je izgledalo da bi u oba slučaja Hrvatska bila u boljem položaju nego u Jugoslaviji. U Sloveniji kralj je uspeo da pridobije šire slojeve za novu državu, donekle je to bio slučaj i u Dalmaciji. U Hrvatskoj i Slavoniji morao je da se zadovolji uskim delom intelektualne elite koji je iskreno prihvatio novu državu.

Posle ubistva hrvatskih poslanika u skupštini 1928. doveden je u pitanje opstanak nove države, a nezadovoljstvo u Hrvatskoj bilo je u snažnom usponu. Tada su i pojedini srpski političari počeli da se kolebaju oko Jugoslavije. Oni su na trenutak naterali i kralja Aleksandra da se zamisli nad sudbinom države koju je vodio i da razmotri i pitanje amputacije Hrvatske. Ali izuzimajući ovo kratko kolebanje kralj Aleksandar je do kraja života ostao zatočnik ideje o očuvanju Jugoslavije, predvodnik nove ideologije jugoslovenstva i ubeđeni pristalica ideje da će se troplemeni narod vremenom pretočiti u Jugoslovene. Kada je jednom prelomio da Jugoslavija mora da opstane posegao je za, u datim okolnostima, jedinom mogućom merom: uveo je ličnu vlast 6. januara 1929. i suspendovao tradicije srpske demokratije i političke slobode izvojevane 1888, a potvrđene 1903.

istoričar