(Не)пожељни противници

Влада води земљу у пропаст. Опозиција подрива поредак. Страначки прохтеви се форсирају на штету општих потреба. Политички ривали се узајамно сумњиче за издају националних интереса. Садашња власт се позива на наслеђене невоље а бивша је оптужује да продубљује кризу. Неслога у парламенту кочи доношење закона. Смањено је поверење грађана у институције.…

Звучи познато? А такви узнемиравајући звуци стижу – из Америке, иако она вапи за повећаном дозом јединства да би ублажила економску и социјалну драму.

Бесплодним унутрашњим политичким препуцавањима може да дохака само велики спољни непријатељ – оцењују поједини тамошњи аналитичари, међу којима и Грегори Родригес, један од лидера непартијске Фондације нове Америке. Неопходну дозу националног јединства можемо да постигнемо једино ако се однекуд појави чудовиште које уверљиво прети да ће нас слистити – произлази из његовог есеја у „Лос Анђелес тајмсу”.

Сугерише, заправо, да је Америка толико свикла да расте и јача у великим дуелима, а да јој за излаз из текуће кризе сада недостаје довољно инспиративан велики спољни непријатељ, па да великог противника ишчепркава – унутар себе, из сопственог буњишта. Као да је на делу највећи могућни политички дерби – Американци против Американаца, додуше „у рукавицама”.

Ситуација се намеће као нови феномен – криза услед нестанка великог спољног противника, јер се та околност испоставља више као повод за национални немир него као резултат прегнућа за интернационални мир. Трага се, при томе, за новом стратешком мером: шта је и ко је довољно стимулативни изазов за Американце кад им то нису – ни ратишта у Авганистану и Ираку, ни финансијски лом, ни истрајне претње терориста, ни нуклеарне „неподобности” Северне Кореје и Ирана (које је својевремено Вашингтон сврстао у „осовину зла”), ни презадуженост у иностранству, с Кином (где влада Комунистичка партија) као највећим повериоцем?

Другима је, у том погледу, досад било лакше. Уобичајило се, наиме, да се за домаће неприлике бар сукривац нађе у јединој сили глобалног утицаја. Али, сада кад је и она у кризи, која се проширила светом, многе земље очекују да Америка покрене погон и за свој и за општи опоравак. Ако, међутим, суперсила опоравак заснује на проналажењу „довољно великог спољног непријатеља” – некоме, а можда и многима, не пише се добро.

Није извесно да постоји таква „Годзила” као институција. Велике силе су међусобно не само ривали него и партнери. Теоретски би могле да се договоре о заједничком наступу према слабијима и „отпадницима” или да свака „добије” део планете за уређивање по свом укусу, али договор није на помолу. Нема ни сагласности о томе шта је највећа непосредна претња, ни који би антикризни модел био најприхватљивији.

Чини се, стога, да се стварају услови за нови поредак – без великог спољног непријатеља (у виду једне државе или групе земаља) као инспиратора локалног напретка и оправдања за унутрашње неуспехе. Одвикавање од деструктивности као претходнице конструктивности – у стилу: разори зграду да би запослио грађевинаре – теже је него одрицање од многих других стечених навика, па је исход неизвестан. Шансе му повећавају могућности за локална и глобална обједињавања у напорима да се – смањи загађивање атмосфере као узрочника климатских ломова, појача борба против тероризма и организованог криминала, предупреди ширење оружја за масовно уништавање, прошири мера поверења…

Још су, пак, снажне тенденције да се перспектива тражи у супротстављању спољном непријатељу, а ако њега нема – да се он исфабрикује или чак измисли. Постоје политичке снаге по којима је патриотизам везан за показивање непријатељства и ксенофобије, и да је пружање руке онима с којима се не слажемо равно предаји.

Шефу Беле куће Бараку Обами, на пример, опоненти оштро замерају што нуди дијалог и непријатељима и што признаје да Америка не може сама да решава крупне светске проблеме. Кажу да тако испољава „недопустиву попустљивост” и да „сопствену земљу лишава глобалне доминације”.

Инсистирају на доказивању премоћи над спољним противницима, и силом „ако треба”.

Запостављају чињеницу да је таква формула помно примењивана осам првих година овог века, да је у њима Америка стекла више непријатеља и опонената (чак и међу савезницима) него икада, да још ратује чак на два бојишта, највећа после повлачења са вијетнамског, а да је ипак запала у најтежу економску и социјалну кризу после Велике депресије тридесетих година прошлог века. После свега тога, рекло би се да је време да се спољном непријатељу, у класичном смислу, одузме статус „спасиоца”.

Многим властима таква промена неће представљати олакшање. Спољни гладац учиниће видљивијим домаћи јадац. То им је, истовремено, прилика да се искажу на пољу за које су изабрани – а не у стварима за које нису ни надлежни, ни позвани…