(Ne)poželjni protivnici

Vlada vodi zemlju u propast. Opozicija podriva poredak. Stranački prohtevi se forsiraju na štetu opštih potreba. Politički rivali se uzajamno sumnjiče za izdaju nacionalnih interesa. Sadašnja vlast se poziva na nasleđene nevolje a bivša je optužuje da produbljuje krizu. Nesloga u parlamentu koči donošenje zakona. Smanjeno je poverenje građana u institucije.…

Zvuči poznato? A takvi uznemiravajući zvuci stižu – iz Amerike, iako ona vapi za povećanom dozom jedinstva da bi ublažila ekonomsku i socijalnu dramu.

Besplodnim unutrašnjim političkim prepucavanjima može da dohaka samo veliki spoljni neprijatelj – ocenjuju pojedini tamošnji analitičari, među kojima i Gregori Rodriges, jedan od lidera nepartijske Fondacije nove Amerike. Neophodnu dozu nacionalnog jedinstva možemo da postignemo jedino ako se odnekud pojavi čudovište koje uverljivo preti da će nas slistiti – proizlazi iz njegovog eseja u „Los Anđeles tajmsu”.

Sugeriše, zapravo, da je Amerika toliko svikla da raste i jača u velikim duelima, a da joj za izlaz iz tekuće krize sada nedostaje dovoljno inspirativan veliki spoljni neprijatelj, pa da velikog protivnika iščeprkava – unutar sebe, iz sopstvenog bunjišta. Kao da je na delu najveći mogućni politički derbi – Amerikanci protiv Amerikanaca, doduše „u rukavicama”.

Situacija se nameće kao novi fenomen – kriza usled nestanka velikog spoljnog protivnika, jer se ta okolnost ispostavlja više kao povod za nacionalni nemir nego kao rezultat pregnuća za internacionalni mir. Traga se, pri tome, za novom strateškom merom: šta je i ko je dovoljno stimulativni izazov za Amerikance kad im to nisu – ni ratišta u Avganistanu i Iraku, ni finansijski lom, ni istrajne pretnje terorista, ni nuklearne „nepodobnosti” Severne Koreje i Irana (koje je svojevremeno Vašington svrstao u „osovinu zla”), ni prezaduženost u inostranstvu, s Kinom (gde vlada Komunistička partija) kao najvećim poveriocem?

Drugima je, u tom pogledu, dosad bilo lakše. Uobičajilo se, naime, da se za domaće neprilike bar sukrivac nađe u jedinoj sili globalnog uticaja. Ali, sada kad je i ona u krizi, koja se proširila svetom, mnoge zemlje očekuju da Amerika pokrene pogon i za svoj i za opšti oporavak. Ako, međutim, supersila oporavak zasnuje na pronalaženju „dovoljno velikog spoljnog neprijatelja” – nekome, a možda i mnogima, ne piše se dobro.

Nije izvesno da postoji takva „Godzila” kao institucija. Velike sile su međusobno ne samo rivali nego i partneri. Teoretski bi mogle da se dogovore o zajedničkom nastupu prema slabijima i „otpadnicima” ili da svaka „dobije” deo planete za uređivanje po svom ukusu, ali dogovor nije na pomolu. Nema ni saglasnosti o tome šta je najveća neposredna pretnja, ni koji bi antikrizni model bio najprihvatljiviji.

Čini se, stoga, da se stvaraju uslovi za novi poredak – bez velikog spoljnog neprijatelja (u vidu jedne države ili grupe zemalja) kao inspiratora lokalnog napretka i opravdanja za unutrašnje neuspehe. Odvikavanje od destruktivnosti kao prethodnice konstruktivnosti – u stilu: razori zgradu da bi zaposlio građevinare – teže je nego odricanje od mnogih drugih stečenih navika, pa je ishod neizvestan. Šanse mu povećavaju mogućnosti za lokalna i globalna objedinjavanja u naporima da se – smanji zagađivanje atmosfere kao uzročnika klimatskih lomova, pojača borba protiv terorizma i organizovanog kriminala, predupredi širenje oružja za masovno uništavanje, proširi mera poverenja…

Još su, pak, snažne tendencije da se perspektiva traži u suprotstavljanju spoljnom neprijatelju, a ako njega nema – da se on isfabrikuje ili čak izmisli. Postoje političke snage po kojima je patriotizam vezan za pokazivanje neprijateljstva i ksenofobije, i da je pružanje ruke onima s kojima se ne slažemo ravno predaji.

Šefu Bele kuće Baraku Obami, na primer, oponenti oštro zameraju što nudi dijalog i neprijateljima i što priznaje da Amerika ne može sama da rešava krupne svetske probleme. Kažu da tako ispoljava „nedopustivu popustljivost” i da „sopstvenu zemlju lišava globalne dominacije”.

Insistiraju na dokazivanju premoći nad spoljnim protivnicima, i silom „ako treba”.

Zapostavljaju činjenicu da je takva formula pomno primenjivana osam prvih godina ovog veka, da je u njima Amerika stekla više neprijatelja i oponenata (čak i među saveznicima) nego ikada, da još ratuje čak na dva bojišta, najveća posle povlačenja sa vijetnamskog, a da je ipak zapala u najtežu ekonomsku i socijalnu krizu posle Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Posle svega toga, reklo bi se da je vreme da se spoljnom neprijatelju, u klasičnom smislu, oduzme status „spasioca”.

Mnogim vlastima takva promena neće predstavljati olakšanje. Spoljni gladac učiniće vidljivijim domaći jadac. To im je, istovremeno, prilika da se iskažu na polju za koje su izabrani – a ne u stvarima za koje nisu ni nadležni, ni pozvani…