Повратак Америке у Босну

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 8. октобра – САД се поново ангажују у Босни и доказ за то је, између осталог, и чињеница да ће данашњем састанку политичких лидера њене три националне заједнице у Бутмиру, поред шефа шведске дипломатије, председавати и један високи амерички функционер, заменик државног секретара Џејмс Стајнберг.

Збивања у „дејтонској творевини” чијем је стварању пресудно допринела баш Америка поново су доспела у фокус овдашње спољне политике од прошлог маја, после посете потпредседника Џоа Бајдена региону и његовог упозорења упућеног свим политичарима БиХ да се „не враћају старим навикама и анимозитетима”. Од тада, овдашњи медији су у неколико наврата скретали пажњу на поражавајући учинак међународног ангажмана после споразума постигнутог у америчкој војној бази у Дејтону, којим је окончан рат, али изгледа нису постављени довољно солидни темељи за једну стабилну и функционалну државу.

Непосредан повод за сазивање састанка лидера муслиманске, хрватске и српске заједнице, опет у једној војној бази, али овога пута међународних снага и у самој Босни, јесте процена да њихове несугласице прелазе у кризу и да је крајње време да се заустави њена ескалација, пре свега због лекције историје „да оно што се догађа у Босни не остаје само у Босни”.

Формално, у Бутмиру, опет уз међународно посредовање, треба да се постигне сагласност око тога шта је проблем и да, кроз политички дијалог, почне његово решавање. Како је недавно најавио амерички амбасадор у Сарајеву Чарлс Инглиш, лидерима ће бити предочени и „конкретни међународни предлози”. Међу њима ће, како се помиње, бити и листа услова који морају да се испуне како би се укинула институција високог представника међународне заједнице, који је крајњи арбитар у свим политичким споровима и чија је реч последња. Његова „бонска овлашћења”, којима се обеснажују закони или са политичке сцене елиминишу политичари који „блокирају Дејтонски споразум”, досад су иначе употребљена више од 800 пута.

На укидању овог положаја, који је најупечатљивији доказ статуса БиХ као међународног протектората, нарочито инсистира премијер Републике Српске Милорад Додик. Како се наговештава, међу тим условима ће бити и неке уставне реформе, уз дискретне поруке да ће „свако морати да прогута понешто што му се не свиђа”.

Овде није било политичких изјава уочи сутрашњег састанка, али из новинских текстова у водећим листовима, академских анализа у утицајним часописима и трибина у овдашњим институтима, дијагноза стања у Босни, 14 година после Дејтона, није нимало охрабрујућа.

Указује се пре свега да су у порасту националистичке тензије, да је БиХ „нефункционална држава” којој међународна заједница „даје много пара, а постиже мало резултата”, да два ентитета, Федерација и Република Српска, „немају интереса за компромис” и да је због свега тога земља „на ивици колапса”.

Значајан публицитет је овде добила анализа двоје универзитетских професора, Патрисе Мекмохан и Јана Вестерна, у најновијем броју магазина „Форин аферс”, где констатују да БиХ прети распад, упркос џиновским међународним напорима и финансијској помоћи према којој послератне обнове Немачке и Јапана „изгледају скромно”.

Босна је од Дејтона примила више од 14 милијарди долара међународних донација, што је око 300 долара по глави становника. Велики део те помоћи је међутим „испарио”, а економија није значајније напредовала. У Босни је досад било ангажовано 17 страних влада, 18 агенција УН, 27 међувладиних и око 200 невладиних организација (само ЕУ има четири засебне мисије у четири одвојена седишта). Земља је и даље подељена на два полунезависна ентитета, са великом бирократијом и чак 160 министара!

Сличним бојама Босну је насликао и извештач „Вашингтон поста” недавно из Сарајева, који предочава да су њене главне болести „корупција, политичко надвлачење и административна нефункционалност”. Етничке поделе, уместо да се смање, заоштрене су, а „ђаци Бошњаци, Хрвати и Срби уче различите историје, географије и језике”, констатује овај репортер.

Босна је, како се могло чути на чак четири форума која су јој посвећена у овдашњем Институту за мир, због оваквих прилика остављена по страни од актуелног плана ЕУ да се посетиоцима са Балкана омогући безвизни приступ, док је чланство у ЕУ у овом моменту „више сан него реалност”.

Милан Мишић