Споменик са симболима четири вере

Чачак – Официрска изрека каже да су једино мртви дочекали крај ратова, а споменици што се нижу после сваке војне сведоче о животу и невољама народа којих их гради. Чачак данас, са 117.000 становника, има чак 187 споменика устаницима, ратницима, борцима и поново ратницима из година распада СФРЈ. Jедан од тих камених белега проглашен је 27. децембра прошле године за национално културно добро. Влада Србије, на предлог Министарства културе, сврстала је у ред посебних обележја српске историје Спомен-костурницу погинулим ратницима 1912–1918, подигнуту на чачанском гробљу 1934. године. Ту заједнички почивају 914 српских и војника Централних сила, а изнад њихове вечне куће подигнута је пирамида са обележјима православне, католичке, мојсијевске и мохамеданске вероисповести.

То је ово гробно место учинило културном вредношћу, већ познатом на далеко. Мештани су спомеником учинили част свом војнику и белег непријатељском, и једним градитељским делом вишеструко уздигли слику о овом поднебљу.

Тај посао и дане описао је, до појединости, и сабрао историчар Теодосије Вукосављевић у раду објављеном 1976. године, као прилог у "Зборнику" чачанског Народног музеја. Из тог текста потичу подаци који следе.

Изгинули и помрли учесници балканских и Првог светског рата на подручју Чачка били су сахрањивани на два места. Срби на свом војничком гробљу, у саставу градског, а војници Централних сила на швапском почивалишту у близини болнице, где им је био подигнут мермерни споменик са епитафом: "Es starb ein jeder fur sein Vaterland" ("Умро је сваки за своју отаџбину").

Удружење резервних официра и ратника (УРОиР – Фидак) у Чачку, уз помоћ своје женске секције, одлучило је поратних година да подигне заједничку спомен-костурницу на чачанском гробљу. У њу су из поменутих крипти, уз Бетовенов "Посмртни марш", пренети и положени посмртни остаци 652 српска ратника из чачанског (109), рудничког (96) и свих других округа Србије, чији се живот угасио на овом подручју. У исту вечну кућу сахрањена су 262 војника Централних сила: из Чешке (65), Угарске (61), Аустрије (33), Словеније (14), Хрватске (20), БиХ (19), Војводине (9), затим укупно 26 солдата из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине, док за још 15, који такође почивају ту, нема трагова о пореклу.

По замисли овдашњег инжењера Исидора Јањића, каменорезац из Чачка Франческо Бербеља саградио је поврх костурнице пирамиду од камена "плави ток", допремљеног из свог мајдана у Јеминској стени. На свакој од страна постављен је по један верски симбол од јабланичког гранита: православни крст, католички крст, исламски полумесец и јеврејска шестокрака звезда.

Обележје војницима свих вера, условно и народности, коштало је 50.000 динара, и било откривено 23. септембра 1934. године. Та част припала је краљевом изасланику Оскару Часки, уз присуство представника посланстава Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске у Београду. Управа Дринске бановине дала је пет плаћених дана сваком чиновнику који је допутовао у Чачак за ту прилику, мноштво гостију преспавало је по кућама мештана, неки и "за кафанским столовима" јер не беше постеља.

Управа Жичке епархије није гајила симпатије према одлуци да на споменик буду постављене ознаке које нису православне. Жички епископ Николај Велимировић је одбио да присуствује освећењу и отишао тако далеко да је бацио анатему на инжењера Јањића, као пројектанта споменика. Бежећи од сукоба, УРОиР је одлучио да споменик буде подигнут ван гробљанског земљишта, уз међу.

Седам година касније у окупираном Чачку, немачка управа писмено је наредила Бербељи са са пирамиде уклони полумесец и Давидову звезду, па су на местима тих ознака остале само контуре, све до 23. септембра прошле године. Тада је београдска сликарка Ирена Келечевић, у саставу свог рада "Сенке прошлости" с којим је учествовала на 24. Меморијалу Надежде Петровић, обновила оба знака, вративши споменику првотни лик.

На Међународни дан толеранције, 16. новембра прошле године, испред костурнице и обновљеног споменика чинодејствовала су четворица духовника. "Вечнују памјат" очитао је Радосав Милинковић, протојереј из Чачка и трнавски намесник. Реквијем на латинском језику држао је београдски надбискуп Станислав Хочевар, за Давидове потомке на хебрејском се молио рабин Исак Асијел, затим се на нашем језику помолио Елдин Ашћерић, имам београдско-сремски и генерални секретар Исламске заједнице Србије.