Вене су још отворене

Угасио се најјачи глас Латинске Америке. Аргентина је прогласила тродневну жалост, заставе су спуштене на пола копља, а пепео спаљеног тела Мерседес Сосе биће, како је желела, расут по родном Тукуману, дванаестомилионском Буенос Ајресу, Огњеној земљи, Салти, Хухују, тропском Мисионесу… Има га доста, јер је „Негра” (74) својом громадном фигуром и револуционарним гласом за свог живота ватрено (поређена је са Џенис Џоплин и Махалијом Џексон) ширила дух слободе по целој планети, увек надјачавала диктатуре, мучења, репресије – и остала црвена до краја, посвећени члан проказане комунистичке партије.

 Ниједна друга личност не би успела да натера индивидуалистичку и елитистичку нацију каква је Аргентина да колективно болује. Умрла је најбоља на свету, рекао је Дијего Марадона. Иако давно разведен, легендарни фудбалер са супругом и кћерком дошао је на Негрин одар. Негра је својим елитним гласом постигла да је слушају чак и они Аргентинци који себе сматрају вишом аристократском класом. Министар културе Бразила, председница Чилеа, председник Уругваја, први човек Парагваја Фернандо Луго, Кристина Киршнер, челница Аргентине… утркују се да је прогласе бесмртном. А певала је за сасвим другачију публику, угњетаване и измучене.

Вашингтон мора на допунску наставу

Тешко да међу политичарима из Латинске Америке (и другде) има још оних који су остали доследни једној идеји од почетка до краја а да је нису компромитовали. Међу уметницима има их још, али су зашли у године.  

Уругвајац Едуардо Галеано (69) постао је бестселер писац у Северној Америци када је његову књигу „Отворене вене Латинске Америке” венецуелански председник Уго Чавес левичарски театрално поклонио Бараку Обами. Иако први амерички црни председник сасвим сигурно није стигао да научи шпански и да прочита Галеана, уругвајски „народни трибун” (како га је пре неки дан назвао мадридски „Паис”) у стању је да препуни дворане где год се на земаљској кугли закаже сусрет са њим. Сусрети са публиком одвијају се по истом сценарију као његове књиге: фрагментарна проза без жанровског клишеа, спој историје и савремених догађаја, уз јак левичарски ангажман, и пуно хумора.

И како вам се чини нова политика администрације Барака Обаме према Латинској Америци? – питају га.

(/slika2)– Мора им се признати да су намере добре, али невоља је са њиховим тренингом. Американци већ век и по фабрикују диктатуре по Латинској Америци и сад не разумеју говор демократије. Потребна је допунска настава. Оно што се догодило у Хондурасу (демократски изабран председник је право из постеље у пижами отпремљен авионом у Костарику) показује докле се стигло са том наставом.

Галеано је познат и по својој књизи о фудбалу: Професионални фудбал је најважнија индустрија забаве на свету, каже, спорт који је најсличнији религији, религији за све атеисте, али морамо увек имати на уму да је вредност збркана са ценом: бескрупулозно је што се огромне количине евра плаћају за играче. Кад говори о својој кући, Галеано каже да су у народ бачене експлозивне бомбе страха, како не би на референдуму изгласали да сви злочинци из времена диктатуре морају на суд.

Вене Латинске Америке, како тврди Галеано, и даље су отворене, а богати постају још богатији на рачун светске сиротиње.

Румени век

Овај век ипак неће бити црвен, како су до пре двадесетак година сањали предводници латиноамеричког литерарног бума нити ће, бар кад је реч о погледима из Јужне Америке, планета моћи да се претвори у компактну лопту либералног капитализма, ма како то желео да види један од разочараних отпадника магичног реализма, Перуанац са седиштем у Европи, Марио Варгас Љоса.

Занимљива полемика међу млађим писцима Латинске Америке повела се поводом примедбе Варгаса Љосе (изречене на промоцији нове књиге, збирке политичких есеја) да данашњи уметници на континенту мисле да им је демократија сама по себи дата и да нису спремни да се јавно ангажују и бране своје идеје.

(/slika3)Одговорили су му многи писци широм континента. Његов земљак Сантјаго Ронкаглиоло не слаже се са славним писцем, који је последњих деценија прешао са левице у десне воде: „Много нас је који пишемо о политици. Али ретки су аутори који на тако радикалан начин бране једну идеју, као што то чини Варгас Љоса, залажући се без ограда за либерални капитализам. Или, како то чини колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес – доследно и до последњег даха бранећи социјализам.

– Двадесети век побринуо се да укаже на ограничења обе опције – додаје Сантјаго Ронкаглиоло. Генерација овог писца, новинара и драматурга (1975), који већ годинама живи у Мадриду, није спремна да носи заставу кубанског кастризма јер је очигледно да на Куби комунизам није отворио врата људским правима и слободама. Али такође су свесни да латиноамеричке демократије нису допринеле да се ублажи страховито стање сиромашних маса.

Модел интелектуалца се драстично променио, па боливијски писац Едмундо Пас Солдан указује како је „Све је теже добити своје место на јавном тргу, онакво место какво већ имају Карлос Фуентес па и сам Варгас Љоса”. Стварност је исфрагментисана, и мада постоје многи гласови који се изјашњавају о тренутним догађањима, нема више таквог интелектуалца који би се претворио у моралну савест друштва.

Нестала су чврста убеђења, недодирљиви идеолошки системи. Пас Солдан, који добар део године живи у САД, предлаже да се „латиноамерички писци угледају на Американце као што су Филип Рот, једина жива добитница Нобелове награде за књижевност, Тони Морисон, или недавно преминули Џон Апдајк”.

– Никад их нећеш видети на телевизији, после неког великог историјског догађаја као што је једанаести септембар. Они вам неће преко екрана уручити своју готову дијагнозу. Изјашњавају се нешто касније, у часописима, академским публикацијама, или у сопственим књижевним делима. Знају да ће тако њихов глас имати тежину. Велики медијски системи, са друге стране, са својим жаром за тренутном реакцијом изгубили су моћ да представе балансирани став – закључује Солдан.

Од 21. века, поручују умни, а по бунту чувени Латиноси, не може се очекивати да потпуно поцрвени. Нек буде бар благо румен. А то није она боја коју смо навикли да добијамо из Латинске Америке.