Шта после шамара

Она је зависна, несамостална, пасивна, уплашена, без самопоуздања, али са снажним амбивалентним односом према насилнику са којим остаје у браку зато што није сигурна да ли је у стању да се сама брине о себи и деци. Мрзи га, али је на неки чудан начин везана за њега. Жели развод, али се плаши да ће он реализовати претње са фаталним садржајем. Њен страх је, нажалост, одличан афродизијак за његову психопатску личност коју ближе дефинишу атрибути типа – незрелост, импулсивност, егоцентричност, хиперсензитивност и ниска контрола агресивних импулса. Ред насиља, ред нежности рецепт је за колач који јој он годинама припрема у породичној "пећници" и сервира за сва три оброка дневно, спречавајући је да сиђе са клацкалице дилеме – развести се или не.

Овим речима Ана Радовановић, психолог и породични психотерапеут, слика портрет деспота и жртве који живе у тамном вилајету насиља који се све чешће среће са женама којима је насиље животна свакодневица и које деценијама трагају за начинима да изађу из зачараног круга пакла.

Срамота је развести се

Иако су медији све чешће у прилици да бележе све екстремније и бизарније "породичне приче", стручњаци објашњавају да су разлози због којих жене остају у браку са деспотом обично поруке "покупљене" на путу одрастања из примарне породице у виду савета типа – "срамота је развести се", "задатак је жене да чува брак", "и ја сам трпела агресију да бих тебе извела на прави пут"... А пут на који се изводе деца – жртве или сведоци породичног насиља обично води у брак са агресивним супружником.

"Насиље је ’трећи партнер’ у вези двоје људи практично од првог дана – забављања, а не брака. То је грудва која се годинама котрља и временом поприма интензитет и обим лавине, а насилник своју жртву суптилно и систематски изолује од свих особа којима се може пожалити и од којих може затражити савет или помоћ – пре свега од разведених пријатељица које су живи доказ тезе да је бољи добар развод него лош брак. Када обезбеди маневарски простор за агресивно деловање на дневни ред долазе претње са агресивним садржајем. Затим следе понижавања, па физичко насиље, па повремени периоди милости и нежности, краткотрајни "медени месеци" тако да је жена стално на психичкој клацкалици. Временом, она улази у тај зачарани круг вређања, понижавања, увреда и уцена и почиње да верује у оно што јој насилник говори – да је глупа, ружна и неспособна, а "хиљаду пута поновљена лаж постаје истина". А на питање – зашто се прелази преко првог шамара, она одговара "Зато што се шамар не препознаје као насиље", категорична је Ана Радовановић.

Наша саговорница објашњава да насиље остаје као монета за комуникацију између супружника, јер жена временом стиче искривљено виђење ситуације и налази оправдање за насиље у самозаваравањима типа – изнервирао га је шеф, гужва је у превозу, смањена му је плата, нервозан је због лошег времена, забринут је због дететове лоше оцене у школи. Временом, оправдања има све мање, а насиља све више, објашњава наша саговорница.

На питање – зашто жена ипак остаје у браку са насилником, она одговара: "Иза изговора типа – чекам да дете заврши школу, сада је у пубертету, немам стан, родитељи ме неће прихватити са децом", заправо стоје поруке које јој је даривала мајка – жртва агресивног брака и идентификација кћерке са улогом родитеља истог пола и бирање партнера по моделу родитеља супротног пола.

Кап која прелије чашу

Због тога и говоримо о трансгенерацијском преношењу насиља и зато кћерке бирају партнера насилника, а синови праве ватромет насиља у сопственом дому. Наравно, и међу самом децом постоје разлике у реаговању на насиље – једна кћерка, примера ради, стално остаје уз мајку у жељи да јој пружи психичку подршку и у нади да ће спречити оца да физички насрће на мајку, а друга кћерка стално проналази разлоге да не буде код куће.

Дешава се и да кћерка због агресивног понашања оца дође до закључка да су "сви мушкарци битанге" и свесно одустане од оснивања сопствене породице због драматичних успомена из породице порекла. А објашњење за синовљево насиље над мајком – уједно и жртвом очеве агресије – налазимо у познатом феномену идентификације (сина) са агресором који, препричан са језика психологије, звучи отприлике овако: поистовећујући се са оцем насилником, син верује да ће се оца мање плашити и да ће га отац више волети уколико му понашање буде "сличније". "Разлог због којег жене решавају да изађу из зачараног круга насиља обично је дугогодишња агресија, односно кап која је прелила чашу. Некада је то насртај на дете, а некад су то батине које су угрожавајуће за живот. Треба имати на уму и чињеницу да многим женама недостају правне информације типа – коме се обратити за помоћ у случају развода брака. Већина је заплашена да ће им бракоразводни судија "одузети" децу и доделити их агресивном оцу – што је, такође, један од фактора одржавања оваквог брака. Ипак, треба отворено рећи да је незавидна економска ситуација најчешће та која од жена прави таоце оваквих бракова", закључује Ана Радовановић.