Од совјетских медија до медија олигарха

Недавна убедљива победа партије "Јединствена Русија" на изборима за државну Думу Русије, као и одлука актуелног шефа државе Владимира Путина да за свог наследника промовише првог вицепремијера Дмитрија Медведјева, могли би код посматрача извана да створе утисак како политички живот у највећој земље на свету тече неким потпуно неуобичајеним токовима. Да не постоји жестока битка за власт, сучељавање појединаца и партија, толико карактеристични за западни облик демократије. Да страначки живот углавном мирује између изборних огледања, да не постоји онај облик политичке борбе који у себи садржи и такозвану прљаву агитацију, чији су главни протагонисти, на жалост и само захваљујући функцији коју имају у друштву, управо медији, посебно електронски. Напротив, политичко одмеравање свакодневица је модерне Русије. Изузетно богата понуда штампе, како дневне тако и периодичне, омогућује, практично свакој политичкој опцији да допре до циља, тачније, до бирача. Руску штампу карактерише изузетна аналитичност која вуче корене још из времена совјетских гласила као што су били "Правда", "Извјестија", "Комсомољскаја правда" "Краснаја звезда"... Ауторима у поменутим листовима било је дозвољено да надуго и нашироко пишу о чему год желе, наравно, под условом да је све у складу са системом у којем се тада живело.

Овако широк списатељско-новинарски фронт дошао је до пуног изражаја у време председника Михаила Горбачова, "перестројке" и "гласности". Али, распад СССР-а померио је ствари у потпуно другом смеру. Појавили су се медијски магнати попут Бориса Березовског, Владимира Гусинског и сличних који су уређивачку политику медија – једнако и писаних и електронских, подвргли – владавини новца. Березовски је, захваљујући блискости са тадашњим председником Борисом Јељцином и његовом кћерком Татјаном Дјаченко постао неприкосновени владар главне државне телевизије ОРТ и више дневних листова попут угледног "Комерсанта", док је Гусински, такође захваљујући политичким везама створио сопствену империју под називом "Медија-мост" која је обухватала најпопуларнију приватну тв станицу НТВ и дневни лист "Севодња".

У бурним годинама транзиције и општег осиромашења руског друштва поседовање новина и, посебно, телевизије која се ширила неслућеном брзином, постали су основа моћи олигарха. А свега неколико година касније створена је и медијска позорница за праве политичке обрачуне. Али не више оне засноване на идеолошким постулатима, него на обрачуне у чијој основи је била неугасива жеља за влашћу и новцем.

Интересантно је да су обојица поменутих олигарха као људи блиски Кремљу подржавали и Јељцина и његовог наследника Владимира Путина. Управо стога њихова битка против опозиционих партија претворила се у непревазиђени пример суровости. Из тих времена, тачније из 1999. и 2000., остало је забележено деловање новинара Сергеја Доренка који је у својим покушајима да деградира поједине опозиционе лидере, посебно московског градоначелника Јурија Лушкова и бившег премијера и министра иностраних послова Јевгенија Примакова као лидере партије "Отаџбина – Цела Русија", користио најцрње методе подземља и подметања. Његов надимак – "тв убица" – који је стекао дотадашњим новинарским радом, пред парламентарне изборе крајем 1999. добио је пуни смисао. Укратко, Доренко се у борби против политичких неистомишљеника користио најразличитијим подметањима, скривеним камерама, измишљеним причама, па чак и услугама "дама сумњивог морала".

Али на томе се није зауставио. Када је у августу 2000. у Баренцовом мору потонула нуклеарна подморница "Курск", Доренко је поново показао да сваки догађај, посебно драматичан, може да се тумачи на начин употребљив, пре свега, у политичке сврхе. Ово је изгледа прелило чашу и "тв убица" је за свагда уклоњен са свих телевизијских канала у Русији.

Уосталом, какво је то време било показује и пример Комунистичке партије Руске Федерације која је, пред наредне изборе 2003., једноставно одустала од било какве кампање путем малих екрана и окренула се директном контакту са бирачима.

Данас су ствари много јасније. Березовски и Гусински су одавно у избеглишту а њихове телевизије и дневни листови прешли су у руке оних који више поштују норме новинског заната. То, наравно, не значи да утицаја државе или других моћника, посебно оних малобројних из кругова олигарха, више нема. Ипак, пажљивији читалац допреће до праве информације о свему. То свакако није довољно за обичан свет који је углавном везан за телевизијске емисије и коментаре, али је далеко од времена Сергеја Доренка.