Милошевић као мера за увреду

Од нашег сталног дописника
Загреб, јануара – "Нећу честитати Санадеру, јер је његов изборни резултат последица срамотне кампање." Тим речима председник СДП-а Зоран Милановић одговорио је уочи Нове године пред најширим телевизијским аудиторијумом на инсистирање водитеља популарне загребачке тв емисије "Недељом у два" када ће честитати Санадеру на изборној победи. Било је то у време када је његов политички противник добио мандат од председника државе да формира владу, али још није био прикупио довољну подршку у Сабору иако се она већ назирала. Истовремено, ова изјава је и најсажетија илустрација теме о коректности на јавној сцени у Хрватској, јер указује на заиста некоректно понашање једне стране у предизборној кампањи (од подвала у "рату плакатима" до директних дифамација и бахатих омаловажавања конкурената, уз трошење новца на пропаганду колико и сви остали заједно), али и на вечно питање да ли поражени – па макар био и сасвим у праву – има право да се јавно љути и показује увређеност у стварима у којима је првенствено важно сачувати осмех и пријазност ма колико је то тешко у неком тренутку испољити.

Милановић је том приликом признао и једну своју грешку из предизборне кампање, која се тиче исте теме: "Једино чега бих се одрекао из своје кампање то је упоређење Санадера с Милошевићем, а све друго бих опет учинио", каже он.

Милошевић је, наиме, у данашњој Хрватској мера за све најгоре, али не само он. Скоро једнаку тежину (а у протеклим ратним годинама директно опаснију и по живот) имала је етикета четништва, која се овде годинама делила шаком и капом, наравно Србима и по којем хрватском политичком противнику који би дигао глас против националистичког дивљања.

Чак и сада, десетак година после тог трагичног рата, усред Хрватског сабора може се чути тај "епитет" на рачун тројице српских заступника. Извињења иза тога нема, али су барем почеле да се с места председавајућег указује на неопходност уздржавања од таквог вређања, што је већ и те какав напредак. Поготово од оног времена када је у овом истом највишем државном телу тадашњи ХДЗ-ов угледник Шиме Ђодан уз пљесак говорио о Србима да "имају шиљате главе".

Неке изјаве изговорене током протекле предизборне кампање у Хрватској подсетиле су јавност на оно време када је први председник РХ Фрањо Туђман демократску опозицију називао "стоком ситног зуба", а данашње парафразирање Стјепана Радића о "гускама у магли" на рачун изборних противника тек је поетски одјек тих сурових времена. Уосталом, у Хрватској сматрају и то јавно говоре да је у политици "све дозвољено као и у љубави". Проблем је, међутим, у томе да ли је то баш љубав ако је дозвољено и лагање, и вређање, и превара... Или је то тек еуфемизам за оно што називамо рат?!

Како политика није одвојена неким непробојним стаклом од осталих друштвених збивања, него је само свеукупни израз једног друштва, таква понашања препознају се и у другим његовим сферама. Управо ових дана на ту тему се у хрватским медијима развлачи једна несвакидашња афера у којој је коректност дубоко прекривена фасадом насмешених лица и отровних изјава. Почело је оптужбом трансплантацијског лекарског тима из загребачке болнице "Меркур" на рачун колегинице и земљакиње Неле Сршен из Падове, која је постала позната најширој јавности јер је у ту италијанску болницу довела на трансплантацију јетре Арсена Дедића, што је успешно завршило.