Музичка магистрала, преко „Шуматовца”, „Липе” и „Грмеча”

Добро јутро, џезери, добро јутро, мајстори
да л’ ће да вас умори овај бибап јутарњи
овај бибап јутарњи?
Момчило Бајагић, 1985.

„Не може унутра, пуно је ко око“, одлучан је био чика у плавом оделу на вратима Коларца. Било нас је можда и више стотина пред њим – дежурни „падобранци“ које је толико пута раније пуштао да попуне отужно празњикаву салу и понешто озбиљнијег света који није на време обезбедио карте. Када нас је остало двадесетак најупорнијих поново смо закуцали другу плавом, а он је само немоћно слегао раменима. Стрпљиво сам чекао да уђем макар на бис, осећајући да се унутра пише историја.

Био је 3. јун 1982. године. Секстет Марковић–Гут на врхунцу славе угостио је те вечери легендарног Кларка Терија. „Ми музичари га зовемо Мистер Џез“, најавио га је Мића Марковић. Скоро три деценије касније, јасно је да је ово вече било креативна кулминација једне генерације југословенских џезера – дан када смо били најближе Европи, или чак више од тога. Краљ бибапа је те вечери крунисао своје младе принчеве.

Секстет Марковић–Гут  оформили су у јуну 1980. године најкреативнији београдски џезери тог доба – Миливоје Марковић (саксофони, р. 1939), Лазар Тошић (бубњеви, р. 1941), Никола Митровић (флугабон, р. 1941), Војин Драшкоци (контрабас, р. 1945), Милош Крстић (клавир, р. 1947) и Стјепко Гут (труба и флигелхорна, р. 1950). Много година касније, када је састав већ припадао бољој прошлости Београда, Миша Блам је у једној емисији на ТВ Студио Б шетао од Радио Београда до Дома омладине. На тој чувеној музичарској магистрали од 100 метара, од „Шуматовца”, преко „Липе” до „Грмеча”, настајало је скоро све што је вредело у музичком животу Београда. На једном крају магистрале већина чланова будућег секстета испуњавала је своју радну обавезу – тог невеселог пролећа 1980. сведену углавном на увежбавање револуционарних песама – а на другом су викендом давали одушка својој страсти у једином џез клубу у граду. Вођство бенда преузели су Марковић – најстарији и најцењенији музичар, иза ког је било два наступа на Montreux Jazz фестивалу, музика за хит серију „Отписани“ и углед успешног водитеља ТВ Београд – и Стјепко Гут – најмлађи и најперспективнији музичар, свеже печен аранжер из класе Херба Помероја на Берклију и управо пристигао са европске турнеје Lionel Hampton All Stars. Први наступ имали су на Љубљанском џез фестивалу, поред Декстера Гордона, Аирта Мореире и Јусефа Латифа.

Шта би рек’о Дејвис Мајлс, шта би рекао Колтрејн
у кафани свираш бас with a bebop in your wain.

Мића, Лале, Мимо, Малиша, Миша и Жути имали су јасну идеју шта им ваља чинити: написати добре композиције и одмах снимати. Први албум излази са пресе 26. новембра исте године. Марковић и Гут самостално потписују по две композиције, концертни фаворит „Стеми“ је заједнички, а обраде указују на утицаје – „Love For Sale“ (Гутово читање раног Мајлса у стандарду Кола Портера) и „Олео“ (и Колтрејн се опробао на овој чувеној нумери Сонија Ролинса). Обилазили смо наступе Азре, Шарла, Казалишта и Идола, а онда би нас у ситне сате хватао ритам ове дружине – другачија емоција, а једнако врела и бескомпромисна. Први албум одвео их је већ преко границе (Сегедин, Дебрецин) и прошетао по бројним домаћим џез фестивалима. На следећем снимању место контрабасисте заузима Михајло Миша Блам (р. 1947), а као аутор се опробао и Миша Крстић („Бензилопатилор“, „Регла Салвент“). На омоту албума, Младен Мазур је записао: „Музичари овог секстета, сви одреда пробрани солисти, али и необично дисциплинирани дијелови једног прецизног, до танчина увјежбаног музичког механизма … одлучили су се у правом тренутку за истинску џез музику, ухвативши се храбро стилски чистог и јасно дефинираног хард боп идиома...“   

Концерт са Кларком Теријем (други гост био је загребачки вибрафониста Бошко Петровић) био је најбоља увертира у тријумфални наступ на North Sea Jazz фестивалу у Хагу, 18. јула 1982. године. Одсвирали су два сета у сали Faya Lobbi, а потом се растрчали по хашком Конгресном центру да потпуно исцеде душу. Репортер часописа Trouw је забележио: „Са својим бибап секстетом (Марковић) је скинуо звезде с неба, да би одмах након тога отишао у салу Carrousel и тамо као гост Мачита одвирао пун стила афрокубански соло, при чему су на све стране севале варнице...“ А НРЦ „Ханделсблад” је известио „Ханс Далфер је приредио улаз Југословену Мићи Марковићу који је свирао тако као да му од те свирке зависи живот...“ Коначно, продуцент Вим Вигт је позвао друштво у студио, да у један сат после поноћи сниме композиције које ће се наћи на албуму „Message From Belgrade“, за његову кућу Timeless Records, као и на једној страни касете, на којој је са друге био снимак легендарних Art Blakey and the Jazz Messengers! Више него добро друштво...  

 Календар концерата пуни се новим срединама: Белгија, Италија, Немачка, Румунија, Турска, СССР, Куба... Мишу Крстића замењује Миливоје Златковић (р. 1962), млади таленат са приштинске џез сцене. У јесен 1983. године секстет снима албум са саксофонистом Ернијем Вилкинсом, што ће бити њихово последње колективно остварење – пре коначног разлаза Мића и Стјепко ће обојити једну од најлепших југословенских поп песама „Добро јутро, џезери“. Гут убрзо прихвата позив предавача на Џез академији у Грацу (Аустрија), а касније се сели у Њујорк, Митровић одлази у Шведску, а ветрови рата ће одувати и друге – Крстић уписује магистарске студије у Едвардсвилу (САД), Блам прихвата посао у Симфонијском оркестру Доминиканске Републике, а затим живи у Израелу, док Златковић путује у Сан Дијего. У Београду остаје Лале Тошић, који храни дух доброг Београда у најгорим годинама свиркама на Платоу, и Мића Марковић, који истражује везе џеза са балканском музиком у оквиру M&P South Quartet-а. Војин Драшкоци одлази на други свет на Дан светог Валентина 2000. године. Као да се историја земље у којој су стварали огледала у њиховим судбинама...

Блуза пуни џепови, а на срцу штепови
доле испод Славије, када шина савије
кући иду џезери.

Због свега претходног је њихово поновно окупљање на јубиларном 25. Београдском џез фестивалу важно. Несебично као много пута раније, у друштво су позвали једног пријатеља кога ова земља није довољно упознала – легендарног саксофонисту Џоа Миковића. Новим клинцима ће то бити прилика да се први пут сретну са највећим легендама српског џеза. Старим лавовима – шанса да евоцирају најлепше успомене. А онима који су два сата чекали пред Коларцем 3. јуна 1982. године прилика да намигну другу плавом... Зато их чекамо дланова спремних на дуги аплауз.