Muzička magistrala, preko „Šumatovca”, „Lipe” i „Grmeča”

Dobro jutro, džezeri, dobro jutro, majstori
da l’ će da vas umori ovaj bibap jutarnji
ovaj bibap jutarnji?
Momčilo Bajagić, 1985.

„Ne može unutra, puno je ko oko“, odlučan je bio čika u plavom odelu na vratima Kolarca. Bilo nas je možda i više stotina pred njim – dežurni „padobranci“ koje je toliko puta ranije puštao da popune otužno praznjikavu salu i ponešto ozbiljnijeg sveta koji nije na vreme obezbedio karte. Kada nas je ostalo dvadesetak najupornijih ponovo smo zakucali drugu plavom, a on je samo nemoćno slegao ramenima. Strpljivo sam čekao da uđem makar na bis, osećajući da se unutra piše istorija.

Bio je 3. jun 1982. godine. Sekstet Marković–Gut na vrhuncu slave ugostio je te večeri legendarnog Klarka Terija. „Mi muzičari ga zovemo Mister Džez“, najavio ga je Mića Marković. Skoro tri decenije kasnije, jasno je da je ovo veče bilo kreativna kulminacija jedne generacije jugoslovenskih džezera – dan kada smo bili najbliže Evropi, ili čak više od toga. Kralj bibapa je te večeri krunisao svoje mlade prinčeve.

Sekstet Marković–Gut  oformili su u junu 1980. godine najkreativniji beogradski džezeri tog doba – Milivoje Marković (saksofoni, r. 1939), Lazar Tošić (bubnjevi, r. 1941), Nikola Mitrović (flugabon, r. 1941), Vojin Draškoci (kontrabas, r. 1945), Miloš Krstić (klavir, r. 1947) i Stjepko Gut (truba i fligelhorna, r. 1950). Mnogo godina kasnije, kada je sastav već pripadao boljoj prošlosti Beograda, Miša Blam je u jednoj emisiji na TV Studio B šetao od Radio Beograda do Doma omladine. Na toj čuvenoj muzičarskoj magistrali od 100 metara, od „Šumatovca”, preko „Lipe” do „Grmeča”, nastajalo je skoro sve što je vredelo u muzičkom životu Beograda. Na jednom kraju magistrale većina članova budućeg seksteta ispunjavala je svoju radnu obavezu – tog neveselog proleća 1980. svedenu uglavnom na uvežbavanje revolucionarnih pesama – a na drugom su vikendom davali oduška svojoj strasti u jedinom džez klubu u gradu. Vođstvo benda preuzeli su Marković – najstariji i najcenjeniji muzičar, iza kog je bilo dva nastupa na Montreux Jazz festivalu, muzika za hit seriju „Otpisani“ i ugled uspešnog voditelja TV Beograd – i Stjepko Gut – najmlađi i najperspektivniji muzičar, sveže pečen aranžer iz klase Herba Pomeroja na Berkliju i upravo pristigao sa evropske turneje Lionel Hampton All Stars. Prvi nastup imali su na Ljubljanskom džez festivalu, pored Dekstera Gordona, Airta Moreire i Jusefa Latifa.

Šta bi rek’o Dejvis Majls, šta bi rekao Koltrejn
u kafani sviraš bas with a bebop in your wain.

Mića, Lale, Mimo, Mališa, Miša i Žuti imali su jasnu ideju šta im valja činiti: napisati dobre kompozicije i odmah snimati. Prvi album izlazi sa prese 26. novembra iste godine. Marković i Gut samostalno potpisuju po dve kompozicije, koncertni favorit „Stemi“ je zajednički, a obrade ukazuju na uticaje – „Love For Sale“ (Gutovo čitanje ranog Majlsa u standardu Kola Portera) i „Oleo“ (i Koltrejn se oprobao na ovoj čuvenoj numeri Sonija Rolinsa). Obilazili smo nastupe Azre, Šarla, Kazališta i Idola, a onda bi nas u sitne sate hvatao ritam ove družine – drugačija emocija, a jednako vrela i beskompromisna. Prvi album odveo ih je već preko granice (Segedin, Debrecin) i prošetao po brojnim domaćim džez festivalima. Na sledećem snimanju mesto kontrabasiste zauzima Mihajlo Miša Blam (r. 1947), a kao autor se oprobao i Miša Krstić („Benzilopatilor“, „Regla Salvent“). Na omotu albuma, Mladen Mazur je zapisao: „Muzičari ovog seksteta, svi odreda probrani solisti, ali i neobično disciplinirani dijelovi jednog preciznog, do tančina uvježbanog muzičkog mehanizma … odlučili su se u pravom trenutku za istinsku džez muziku, uhvativši se hrabro stilski čistog i jasno definiranog hard bop idioma...“   

Koncert sa Klarkom Terijem (drugi gost bio je zagrebački vibrafonista Boško Petrović) bio je najbolja uvertira u trijumfalni nastup na North Sea Jazz festivalu u Hagu, 18. jula 1982. godine. Odsvirali su dva seta u sali Faya Lobbi, a potom se rastrčali po haškom Kongresnom centru da potpuno iscede dušu. Reporter časopisa Trouw je zabeležio: „Sa svojim bibap sekstetom (Marković) je skinuo zvezde s neba, da bi odmah nakon toga otišao u salu Carrousel i tamo kao gost Mačita odvirao pun stila afrokubanski solo, pri čemu su na sve strane sevale varnice...“ A NRC „Handelsblad” je izvestio „Hans Dalfer je priredio ulaz Jugoslovenu Mići Markoviću koji je svirao tako kao da mu od te svirke zavisi život...“ Konačno, producent Vim Vigt je pozvao društvo u studio, da u jedan sat posle ponoći snime kompozicije koje će se naći na albumu „Message From Belgrade“, za njegovu kuću Timeless Records, kao i na jednoj strani kasete, na kojoj je sa druge bio snimak legendarnih Art Blakey and the Jazz Messengers! Više nego dobro društvo...  

 Kalendar koncerata puni se novim sredinama: Belgija, Italija, Nemačka, Rumunija, Turska, SSSR, Kuba... Mišu Krstića zamenjuje Milivoje Zlatković (r. 1962), mladi talenat sa prištinske džez scene. U jesen 1983. godine sekstet snima album sa saksofonistom Ernijem Vilkinsom, što će biti njihovo poslednje kolektivno ostvarenje – pre konačnog razlaza Mića i Stjepko će obojiti jednu od najlepših jugoslovenskih pop pesama „Dobro jutro, džezeri“. Gut ubrzo prihvata poziv predavača na Džez akademiji u Gracu (Austrija), a kasnije se seli u Njujork, Mitrović odlazi u Švedsku, a vetrovi rata će oduvati i druge – Krstić upisuje magistarske studije u Edvardsvilu (SAD), Blam prihvata posao u Simfonijskom orkestru Dominikanske Republike, a zatim živi u Izraelu, dok Zlatković putuje u San Dijego. U Beogradu ostaje Lale Tošić, koji hrani duh dobrog Beograda u najgorim godinama svirkama na Platou, i Mića Marković, koji istražuje veze džeza sa balkanskom muzikom u okviru M&P South Quartet-a. Vojin Draškoci odlazi na drugi svet na Dan svetog Valentina 2000. godine. Kao da se istorija zemlje u kojoj su stvarali ogledala u njihovim sudbinama...

Bluza puni džepovi, a na srcu štepovi
dole ispod Slavije, kada šina savije
kući idu džezeri.

Zbog svega prethodnog je njihovo ponovno okupljanje na jubilarnom 25. Beogradskom džez festivalu važno. Nesebično kao mnogo puta ranije, u društvo su pozvali jednog prijatelja koga ova zemlja nije dovoljno upoznala – legendarnog saksofonistu Džoa Mikovića. Novim klincima će to biti prilika da se prvi put sretnu sa najvećim legendama srpskog džeza. Starim lavovima – šansa da evociraju najlepše uspomene. A onima koji su dva sata čekali pred Kolarcem 3. juna 1982. godine prilika da namignu drugu plavom... Zato ih čekamo dlanova spremnih na dugi aplauz.