Закаснело помиловање

Маринус ван дер Лубе одведен је на гиљотину када је имао 24 године пошто је претходно осуђен за подметање пожара у Рајхстагу, што је Хитлер искористио као изговор за укидање грађанских слобода и успостављање диктатуре. Ову пресуду је, међутим, преиначила државни тужилац Моника Хармс јер је један берлински адвокат упозорио на то да према закону из 1998. Ван дер Лубе треба да буде помилован. Наиме, овај закон који омогућава помиловање оних који су осуђивани за време нациста заснива се на концепту да је нацистички закон био "супротан основним појмовима правде". И поред свега, ово помиловање само је симболично и неће омогућити никакву компензацију наследницима Ван дер Лубеа. Историчари су подељени око догађаја у коме се каже да је полиција у запаљеној згради ухапсила Ван дер Лубеа који је признао да је подметнуо пожар јер је намеравао да тако подстакне раднике на побуну против нациста. Нацисти су сматрали да је била реч о комунистичкој завери и пожар су искористили у пропагандне сврхе. Модерни историчари слажу се даје Ван дер Лубе био умешан у овај догађај, али је и даље спорно да ли је био сам или је имао саучеснике.

После поменутог напада на Рајхстаг у фебруару 1933. успостављена је нацистичка Немачка, Комунистичка партија била је забрањена, а противници нацизма брутално угњетавани. Овоме у прилог говори чињеница да је у току само једне ноћи ухапшено 1.500 комунистичких функционера.

Чим је сазнао за пожар, Адолф Хитлер, који је тек дошао на власт, схватио је то као "знак с неба" да ће комунисти извршити пуч.

Дан после пожара донет је закон којим су суспендоване грађанске слободе и забрањени многи листови и друге публикације које су се непријатељски односиле према нацизму.

Ван дер Лубе, који се у Немачку преселио да би следио своја политичка уверења, изашао је пред суд 1933. са још четири особе оптужене за намерно подметање ватре и покушај свргавања владе. Осуђен је само Ван дер Лубе и погубљен у јануару 1934.

Потпуно помиловање уследило је после вишедеценијског судског процеса који су наследници Ван дер Лубеа водили да би га рехабилитовали.

Берлински суд је 1967. пресуду преиначио у казну затвора од осам година, а онда је 1980. тај исти суд у потпуности укинуо казну. Онда је 1981. западнонемачки суд преиначио пресуду позивајући се на лудило Ван дер Лубеа.

На овоме се није завршило јер је тражено помиловање државе на основу тврдње да је пресуду донео нацистички суд.

Тек са доношењем закона 1998. било је омогућено комплетно помиловање, али остаје нејасно због чега је требало да прође још десет година пре него што је оно постало пуноважно.