Zakasnelo pomilovanje

Marinus van der Lube odveden je na giljotinu kada je imao 24 godine pošto je prethodno osuđen za podmetanje požara u Rajhstagu, što je Hitler iskoristio kao izgovor za ukidanje građanskih sloboda i uspostavljanje diktature. Ovu presudu je, međutim, preinačila državni tužilac Monika Harms jer je jedan berlinski advokat upozorio na to da prema zakonu iz 1998. Van der Lube treba da bude pomilovan. Naime, ovaj zakon koji omogućava pomilovanje onih koji su osuđivani za vreme nacista zasniva se na konceptu da je nacistički zakon bio "suprotan osnovnim pojmovima pravde". I pored svega, ovo pomilovanje samo je simbolično i neće omogućiti nikakvu kompenzaciju naslednicima Van der Lubea. Istoričari su podeljeni oko događaja u kome se kaže da je policija u zapaljenoj zgradi uhapsila Van der Lubea koji je priznao da je podmetnuo požar jer je nameravao da tako podstakne radnike na pobunu protiv nacista. Nacisti su smatrali da je bila reč o komunističkoj zaveri i požar su iskoristili u propagandne svrhe. Moderni istoričari slažu se daje Van der Lube bio umešan u ovaj događaj, ali je i dalje sporno da li je bio sam ili je imao saučesnike.

Posle pomenutog napada na Rajhstag u februaru 1933. uspostavljena je nacistička Nemačka, Komunistička partija bila je zabranjena, a protivnici nacizma brutalno ugnjetavani. Ovome u prilog govori činjenica da je u toku samo jedne noći uhapšeno 1.500 komunističkih funkcionera.

Čim je saznao za požar, Adolf Hitler, koji je tek došao na vlast, shvatio je to kao "znak s neba" da će komunisti izvršiti puč.

Dan posle požara donet je zakon kojim su suspendovane građanske slobode i zabranjeni mnogi listovi i druge publikacije koje su se neprijateljski odnosile prema nacizmu.

Van der Lube, koji se u Nemačku preselio da bi sledio svoja politička uverenja, izašao je pred sud 1933. sa još četiri osobe optužene za namerno podmetanje vatre i pokušaj svrgavanja vlade. Osuđen je samo Van der Lube i pogubljen u januaru 1934.

Potpuno pomilovanje usledilo je posle višedecenijskog sudskog procesa koji su naslednici Van der Lubea vodili da bi ga rehabilitovali.

Berlinski sud je 1967. presudu preinačio u kaznu zatvora od osam godina, a onda je 1980. taj isti sud u potpunosti ukinuo kaznu. Onda je 1981. zapadnonemački sud preinačio presudu pozivajući se na ludilo Van der Lubea.

Na ovome se nije završilo jer je traženo pomilovanje države na osnovu tvrdnje da je presudu doneo nacistički sud.

Tek sa donošenjem zakona 1998. bilo je omogućeno kompletno pomilovanje, ali ostaje nejasno zbog čega je trebalo da prođe još deset godina pre nego što je ono postalo punovažno.