Епидемија незадовољства

Познаници који су купили мајице с натписом „Живот је леп”, још нису у њима изашли напоље. Устежу се јер слуте да би таква порука можда разјарила пролазнике који би је доживели као „хвалисање непримерено тренутку” и „још једну пропагандну лаж”.

Не боду очи готово нигде, међутим, кад шетају у одећи на којој су изрази незадовољства постојећим општим стањем. Као да су изашле из моде препоруке попут чувене „Не брини, буди срећан”.

Свет као да је захваћен епидемијом нерасположења. Ми смо заједница нација распламсаних гневова – из Чикага констатује Керолајн Мејс, популарна истраживачица савремених духовних кретања.

Потврде таквом запажању стижу учестало, ових дана, с разних страна. Шире се протести ојађених свакојаким злостављањем нормалности – корупцијом, ратовима, финансијским шпекулацијама, потискивањем грађанских слобода, уличним насиљем, отпуштањима с посла, смањивањем прихода, банкротствима, политичким пристрасностима, слабљењем социјалне потпоре, поскупљивањем образовања, недоступношћу одговарајуће здравствене неге, климатским ломовима, бирократским однарођавањима, награђивањима директора и кад им фирме пропадају…

Готово да нема града без демонстрација, какве су недавно одржане и у Београду против насилника чија је жртва био гост из Француске. У Истанбулу се бурно негодовало против курса ММФ, у Бриселу против пољопривредних мера ЕУ, у Сакраменту (главном граду Калифорније) против повишене школарине студентима, у Јоханесбургу против штрајкбрехера, као и раније у Техерану због сумњи у регуларност избора…

Протести су постали обележја градова, попут солитера. Ако немају и нереда, нешто с њима није у реду.

Налазимо се усред стања крајњег хаоса и срџбе без иједног тако јаког супротног осећања као што су нада и оптимизам – тврди поменута ауторка. Додељивање Нобелове награде за мир Бараку Обами оспорава јој налаз, јер је управо избор првог црнца за шефа Беле куће оживео и наде и оптимизам.

Њена анализа иде, међутим, мимо „обаманије”. Указује да су Американци данас љутити „на начин на који никад нису бивали”, због дуготрајног „помањкања карактера” функционера, који су „више служили интересима корпорација него домовини”. Па да сада „више верујемо да нас политичари и банкари лажу него што говоре истину” и да је „живот у Америци, као и у другим деловима света, више апсурдан него сигуран”.

Претеривање? Пре него што се изрекне „да”, ваља размислити о околности да је садашња финансијска криза произишла из застрањивања „креатора система” по којима се не сме дозволити да „сувише велики” пропадну па да терет избављења посрнулих гиганата пада на леђа „довољно малих да могу да плате за грешке великих”. То јест – да „рупе” у расуђивању доносилаца политичких и економских одлука својим новцем попуни маса пореских обвезника.

Тешко је тиме оштећена средња класа из чијих џепова астрономске своте одлазе за помоћ шачици посрнулих финансијских гиганата – каже Елизабет Ворен, шефица конгресног органа који надзире како се троши 700 милијарди долара које су из дефицитарног буџета САД убризгане за избављење „сувише великих”. Последице нису само економске, додаје, јер од средње класе зависи и политичка стабилност. „Нешто од Америке какву знамо, сада почиње да издише и то ме плаши” – упозорила је у интервјуу телевизији Ем-Ес-Ен-Би-Си.

Како да не будемо љути кад видимо шта се дешава и шта нас чека – причају млади Американци, као и њихови вршњаци у другим земљама где ће садашњи талас задуживања преплавити и наступајућа поколења. Угрожено је „неотуђиво право на постизање среће” из америчке Декларације независности, а труди се да га окрепи – француски председник Никола Саркози. Основао је међународну комисију с тим циљем, а она је, на челу са нобеловцима Џозефом Стиглицом и Амартијом Сеном, сугерисала да је раја оправдано незадовољна. Јер – живи лошије него што то приказују званичне рачуновође, посвећених углавном мерењу бруто националног дохотка, при чему занемарују виталне показатеље као што су социјална цена незапослености и здравствене последице загађивања околине…

Искуство нуди и друге примере одударања службених цифара од сложене реалности. У раст бруто националног производа урачунава се, тако, повећање производње и продаје неке машине, а не узима се у обзир да је то добрим делом резултат – бржег кварења апарата, чиме се ванредно повећавају издаци потрошача и смањује њихов животни стандард.

Свет мора да се ослободи култа бројки и култа да је тржиште увек у праву, који су довели до кризе и незадовољства грађана – поручио је Саркози на недавном самиту Групе 20. Јер, и масовни гнев би могао да постане – култ…