Криза без победника

Ирански званичници упорно демантују сумње и оптужбе Запада да су нуклеарне амбиције Техерана војне природе, понављају да Иран има право на развој мирнодопске нуклеарне технологије, укључујући обогаћивање уранијума, и да неће попустити пред притисцима и претњама.

Иран је основе свог става прецизно дефинисао новембра 2005. у документу који је под насловом „Непотребна криза” објавила стална мисија Исламске Републике Иран при седишту УН у Њујорку. „У региону који већ пати од нереда и неизвесности, (ова) криза, у којој неће бити победника, вештачки је направљена”, тврде ирански званичници.

Још од почетка осамдесетих година прошлог века, када се први пут чуло за ирански нуклеарни програм и реакторе Натанц код Есфахана и луке Бушер на југозападу земље, Иран тврди да је жртва кампање оспоравања, опструкције, интервенције и дезинформација која, потпомогнута Израелом, долази са Запада.

Под притиском САД, Савет безбедности УН је досад изгласао три рунде санкција Ирану, а у случају неуспеха текућих преговора са Групом 5+1 (пет сталних чланица Савета безбедности, плус Немачка), прети се пооштравањем казнених мера које би се тицале нафте, гаса и банкарства.

Техеран објашњава да је управо због притисака остао без опција па је морао да буде „дискретан” у „савршено легалним и ексклузивно мирнодопским активностима” усклађеним са одредбама Уговора о неширењу нуклеарног наоружања и прописима Агенције УН за атомску енергију.

Зачарани круг рестрикција, с једне стране, и напора Техерана да се снађе на црним тржиштима разбуктао је међусобне сумње између Запада и Ирана. У таквој атмосфери, објашњавају Иранци, лако се дошло до закључка да је мирнодопски програм само камуфлажа за развој нуклеарног оружја. „Такав закључак почива на две погрешне претпоставке које се толико често понављају да су постале прихваћене.”

Прва је да Ирану, власнику трећих највећих светских резерви нафте и других највећих резерви гаса, није потребна нуклеарна енергија.

Техеран узвраћа да ће уз очекивану динамику економског развоја резерве нафте трајати две до пет деценија. Са територијом већом од 1,6 квадратних километара, са 72 милиона становника чији ће број 2050. нарасти на преко 105 милиона, Иран мора да трага за алтернативним изворима енергије.

Иранци подсећају да су САД предлагале градњу нуклеарних централа. Како је то било 1974, у време шаха Резе Пахлавија, извлачи се закључак да је читава кампања политички мотивисана.

Техеран нуди објашњење и за изградњу постројења за обогаћивање уранијума, укључујући и ново код светог шиитског града Кома. У условима каквим јесу, Иран себи не сме да дозволи да зависи од увоза нуклеарних материјала и технологије јер би његови пројекти вредни милијарде долара лако постали „таоци политичке воље снабдевача на чврсто контролисаном тржишту”.

Друга погрешна претпоставка по оценама Техерана је да Иран, зато што је са свих страна окружен нуклеарним силама – САД, Русијом, Пакистаном и Израелом – жели да и сам постане војна нуклеарна сила.

Доминантно мишљење које јавно саопштавају ирански лидери, како конзервативци тако и реформисти, јесте да би развој или поседовање нуклеарног оружја само угрозили иранску безбедност.

Подсећа се да је Иран данас најснажнија земља у свом непосредном суседству и да му атомско оружје није потребно да би штитио регионалне интересе. Иако спорни нуклеарни програм изазива отворено страховање не само Израела, већ и Арапа, Техеран понавља да жели да стекне поверење у региону – за шта му атомска бомба није потребна.

Истовремено се отворено признаје да, имајући у виду садашњи ниво технолошког развоја и војне потенцијале, нуклеарно оружје не би било одговарајућа заштита против непријатеља на међународној арени. „Све у свему, скупа опција нуклеарног оружја смањила би регионални утицај Ирана, појачала његову глобалну рањивост – а не би обезбедила било какву кредибилну заштиту”, закључује се у поменутом званичном документу.

И док лондонски „Тајмс” пише да ирански војни нуклеарни програм само чека на одобрење врховног лидера ајатолаха Али Хамнеија, у Техерану подсећају на његову фатву – верско мишљење – која забрањује развој, складиштење или употребу нуклеарног оружја.

Суштински се мало шта променило у ставовима које је Техеран пре четири године дефинисао у документу „Непотребна криза”. Одбрана права на „мирољубиви атом” претворена је у тачку окупљања иранске нације, на чему се још снажније инсистира после летошњих нереда након председничких избора на којима је Махмуд Ахмадинежад добио други мандат.

Откако су 2003. отворени преговори са међународном заједницом, Техеран се држи ових ставова. Своју позицију донекле је прецизирао уочи последње рунде преговора одржаних у Женеви почетком овог октобра, али суштина је остала непромењена.

Како би се избегло да свет поново буде уведен у „кризу избора”, као што је то био случај у време америчке инвазије на Ирак, иранско учешће на преговорима је прилика да Техеран покаже да су оптужбе неосноване, да је његов нуклеарни програм јаван и да је свака изговорена и написана реч тачна.