Kriza bez pobednika

Iranski zvaničnici uporno demantuju sumnje i optužbe Zapada da su nuklearne ambicije Teherana vojne prirode, ponavljaju da Iran ima pravo na razvoj mirnodopske nuklearne tehnologije, uključujući obogaćivanje uranijuma, i da neće popustiti pred pritiscima i pretnjama.

Iran je osnove svog stava precizno definisao novembra 2005. u dokumentu koji je pod naslovom „Nepotrebna kriza” objavila stalna misija Islamske Republike Iran pri sedištu UN u Njujorku. „U regionu koji već pati od nereda i neizvesnosti, (ova) kriza, u kojoj neće biti pobednika, veštački je napravljena”, tvrde iranski zvaničnici.

Još od početka osamdesetih godina prošlog veka, kada se prvi put čulo za iranski nuklearni program i reaktore Natanc kod Esfahana i luke Bušer na jugozapadu zemlje, Iran tvrdi da je žrtva kampanje osporavanja, opstrukcije, intervencije i dezinformacija koja, potpomognuta Izraelom, dolazi sa Zapada.

Pod pritiskom SAD, Savet bezbednosti UN je dosad izglasao tri runde sankcija Iranu, a u slučaju neuspeha tekućih pregovora sa Grupom 5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti, plus Nemačka), preti se pooštravanjem kaznenih mera koje bi se ticale nafte, gasa i bankarstva.

Teheran objašnjava da je upravo zbog pritisaka ostao bez opcija pa je morao da bude „diskretan” u „savršeno legalnim i ekskluzivno mirnodopskim aktivnostima” usklađenim sa odredbama Ugovora o neširenju nuklearnog naoružanja i propisima Agencije UN za atomsku energiju.

Začarani krug restrikcija, s jedne strane, i napora Teherana da se snađe na crnim tržištima razbuktao je međusobne sumnje između Zapada i Irana. U takvoj atmosferi, objašnjavaju Iranci, lako se došlo do zaključka da je mirnodopski program samo kamuflaža za razvoj nuklearnog oružja. „Takav zaključak počiva na dve pogrešne pretpostavke koje se toliko često ponavljaju da su postale prihvaćene.”

Prva je da Iranu, vlasniku trećih najvećih svetskih rezervi nafte i drugih najvećih rezervi gasa, nije potrebna nuklearna energija.

Teheran uzvraća da će uz očekivanu dinamiku ekonomskog razvoja rezerve nafte trajati dve do pet decenija. Sa teritorijom većom od 1,6 kvadratnih kilometara, sa 72 miliona stanovnika čiji će broj 2050. narasti na preko 105 miliona, Iran mora da traga za alternativnim izvorima energije.

Iranci podsećaju da su SAD predlagale gradnju nuklearnih centrala. Kako je to bilo 1974, u vreme šaha Reze Pahlavija, izvlači se zaključak da je čitava kampanja politički motivisana.

Teheran nudi objašnjenje i za izgradnju postrojenja za obogaćivanje uranijuma, uključujući i novo kod svetog šiitskog grada Koma. U uslovima kakvim jesu, Iran sebi ne sme da dozvoli da zavisi od uvoza nuklearnih materijala i tehnologije jer bi njegovi projekti vredni milijarde dolara lako postali „taoci političke volje snabdevača na čvrsto kontrolisanom tržištu”.

Druga pogrešna pretpostavka po ocenama Teherana je da Iran, zato što je sa svih strana okružen nuklearnim silama – SAD, Rusijom, Pakistanom i Izraelom – želi da i sam postane vojna nuklearna sila.

Dominantno mišljenje koje javno saopštavaju iranski lideri, kako konzervativci tako i reformisti, jeste da bi razvoj ili posedovanje nuklearnog oružja samo ugrozili iransku bezbednost.

Podseća se da je Iran danas najsnažnija zemlja u svom neposrednom susedstvu i da mu atomsko oružje nije potrebno da bi štitio regionalne interese. Iako sporni nuklearni program izaziva otvoreno strahovanje ne samo Izraela, već i Arapa, Teheran ponavlja da želi da stekne poverenje u regionu – za šta mu atomska bomba nije potrebna.

Istovremeno se otvoreno priznaje da, imajući u vidu sadašnji nivo tehnološkog razvoja i vojne potencijale, nuklearno oružje ne bi bilo odgovarajuća zaštita protiv neprijatelja na međunarodnoj areni. „Sve u svemu, skupa opcija nuklearnog oružja smanjila bi regionalni uticaj Irana, pojačala njegovu globalnu ranjivost – a ne bi obezbedila bilo kakvu kredibilnu zaštitu”, zaključuje se u pomenutom zvaničnom dokumentu.

I dok londonski „Tajms” piše da iranski vojni nuklearni program samo čeka na odobrenje vrhovnog lidera ajatolaha Ali Hamneija, u Teheranu podsećaju na njegovu fatvu – versko mišljenje – koja zabranjuje razvoj, skladištenje ili upotrebu nuklearnog oružja.

Suštinski se malo šta promenilo u stavovima koje je Teheran pre četiri godine definisao u dokumentu „Nepotrebna kriza”. Odbrana prava na „miroljubivi atom” pretvorena je u tačku okupljanja iranske nacije, na čemu se još snažnije insistira posle letošnjih nereda nakon predsedničkih izbora na kojima je Mahmud Ahmadinežad dobio drugi mandat.

Otkako su 2003. otvoreni pregovori sa međunarodnom zajednicom, Teheran se drži ovih stavova. Svoju poziciju donekle je precizirao uoči poslednje runde pregovora održanih u Ženevi početkom ovog oktobra, ali suština je ostala nepromenjena.

Kako bi se izbeglo da svet ponovo bude uveden u „krizu izbora”, kao što je to bio slučaj u vreme američke invazije na Irak, iransko učešće na pregovorima je prilika da Teheran pokaže da su optužbe neosnovane, da je njegov nuklearni program javan i da je svaka izgovorena i napisana reč tačna.