Потера за Сивим

Ушао нам миш у стан! Из ходника, преко мог стопала, утрчао је кад сам кренуо да избацим кесу с ђубретом. А сто пута сам рекао да треба да се одселимо што даље од пекаре која, осим векни, у комшилук лиферује и глодаре. Али, пресудио је женин контрастав да деца ујутру, у подне и увече треба да поједу свеже пециво – онда не мора да кува! – па сам, као и увек, надгласан са 3:1. Баба је била уздржана. Питам се што ми уопште гласамо! И зашто је лакрдија од демократије ушла под мој чврсторукашки кров! Па није ово државна кућа да то тек тако олако пролази! Ето, остали смо ту где смо и због кратковиде и погубне одлуке „гласача” сад живимо у сталној потери за Сивим. Тако смо незваног госта назвали док још нисмо знали да је женско. И то – трудно женско!

Мишица се окотила на тајном месту. Окотила дванаесторо сивих! И пустила их да се играју по нашем дому!

Мада сам многе важне битке добио лопатом, злата вредна алатка у овој одсудној бици показала се тотално неефикасном. Јурећи сиваће, испао сам сивоња: сломио сам сву покретну имовину у кухињи и купатилу, а у дневној соби „платиле су” естетске дрангулије – дрвени ждрал, Ајфелова кулица и сентиш лампа „ала жирафа”. ТВ сам замало промашио. Добро је што је издигнут на висећој конзоли под плафоном. Бленући сатима у екран, синуло ми је да бих одбеглу зубату и репату штеточину могао да пратим камерама! Па 21. век је, побогу!

„Свевидећа окца” посејао сам свуд редом по ћошковима, повезао их с компјутером и ТВ-ом, залегао у бусију, огромну централну фотељу. За тили час имао сам, као шеф обезбеђења државног трезора, увид у све просторије у банци, хоћу рећи стану.

Тражио сам миша – истерао слона! Осведочио се да „службеници” краду! Баба, чим дође у посету, из свих новина које нађе исеца укрштене речи и судоку, плен пакује у фасциклу, фасциклу у ташну, а осакаћену новинску страну баца да заметне траг. Жена мало-мало па ми мазне машиницу за бријање, али не знам шта ког врага толико брије јер се крије у мртвом углу купатила који камера не види. Само чујем – зуји ли зуји! Иступи ми „филипса” начисто! А деца шпијунирају родитеље! Коракнемо ли ка њиховој територији, запишти аларм те одмах грабе књигу и праве се да уче... Можда је ипак било боље да сам остао да живим у „средњем веку” и миша пробао да уловим уз помоћ мачке уместо што користим „предности” технологије која ми само доноси главобољу. Ко је поменуо мачку? Како ми то раније није пало на памет!

Као без душе отрчао сам до пет шопа и донео једну ганц нову. Уз њу су ми спаковали и гратис... да видимо... Два килограма крекера! Глупа мачка једе крекере! Не зна ни шта је миш! Генетски је модификовали! Типична промашена инвестиција! С оно мало преостале душе трчим поново у пет шоп, враћам фискални рачун, мачку, крекере, бучно рекламирам фалш производ, узимам своје паре назад. Свака част ономе ко измисли фискални!

Док ми срце лупа, размишљам како да нахватам „контејнерку”, полубесну градску врсту која једе све, наравно и мишеве... Чекај, па појешће нас! Прецртах „контејнерку”.

Мали сиви сиваћи шнирају кроз кућу и вршљају преко екрана. Свуда су. У шерпама, у ципелама, у доњем вешу, у кромпиру... Жену сам двапут скидао са лустера – требало је тамо и да је оставим јер она није хтела да се селимо! – ћеру са ормара, а бабу са симса и с оне стране ограде на тераси.

Добро је што мишоње воле сланиницу... са лепком... Та-ко! Напунио сам 58 кутијица, добро се надисао... „Дохватило” ме о-хо! Сетио сам се највећих хитова „Дорса”, „Лед цепелина”, комплетног Вудстока и нумера из филма „Коса”: „Лееет д саншајн...” певушим док постављам замке по тоалету, шпајзу, ходницима...

Бегунци кад-тад морају бити ухваћени. А можда се неки и сами предају... Чекаћу колико год је потребно. Шта ме кошта! Стрпљив сам, ТВ шљака, а и лепка има – до миле воље!