Орфеј после свега

Има песника чији избори песама личе безмало на сваку појединачну претходну збирку или изборе, па се стога овакве књиге доживљавају као нужно зло поетичке рециклаже и покушаја да се по ко зна који пут потврди једна већ давно стечена позиција. С друге стране, управо аутори чије су се збирке међусобно знатно разликовале у једном дужем временском периоду, било да је реч о успонима, падовима или критичком прећуткивању, углавном праве најбоље одабире из свог песничког опуса.

Уколико то раде сами, као што је случај са Братиславом Р. Милановићем, они несумњиво морају да буду свесни шта се тим избором, најчешће уз нове песме, на један други концепцијски начин нуди читаоцима. Ако то, пак, за њих ради књижевни критичар или неки други песник – његов је циљ да прође кроз песников пут искоса, некада и заобилазно, те да такав један избор несумњиво донесе промену у ауторовој дотадашњој рецепцији. И ако је могуће – заокрет у вредновању тог песништва.

Милановић је песник који је сам сачинио свој избор, поштујући основно и релативно поуздано начело хронолошког представљања досада објављених шест збирки поезије. Могао се овај избор направити и према неким другим критеријумима, који би још ефектније утицали на ситуирање Милановићеве поетике у контексту савремене српске поезије у целини. Разуме се, и у оквиру генерације седамдесетих и осамдесетих, са којом аутор на један свој и релативно прикривен начин дели извесне заједничке сродности. Чини се да се мера разлике Милановићевог поетског рукописа у односу на ауторе који се отприлике тих година афирмишу (Максимовић, Зивлак, Тадић, Новаковић, Магарашевић, Зубановић, Крагујевићева, Урошевићева, Лазићева и др.) поуздано може сагледати тек данас, и управо захваљујући овој књизи.

Ако је Милановићева генерација највећма тежила десакрализацији поетског чина кроз различите облике ресантимана према тадашњој (социјалистичкој) стварности, наш песник је свој поглавито лирски доживљај света управо самеравао тим сталним променама, преокретима и сумњи у заснованост говора онда када га напушта егзистенцијална мотивација, када поезија одлази од њега попут невесте у црном. Стални мементо Милановићеве поезије је: "Певам, упркос ...": бесмислу, неповерењу у аутентичност поетске речи коју баш он изговара, разочарењу што је песникова иманенција постала недовољна и нејака да се одупре силама деструкције, било оне социјалне, политичке, националне, или еротске, културолошке, историјске, религиозне, коначно егзистенцијално-онтолошке природе.

У песми "Чудо над чудима" из збирке Балкански певач (1995) која је истовремено цинична и трагична – песник, да се не би сурвао у "тамна пространства" која га привлаче својим смртним зовом, констатује: "Морам нешто да променим у прегрејаном мозгу/ – не умем да говорим о ситним стварима:/ о чешљевима, столицама, ексерима, лишћу,/ мада често помињем конопац./ И нож./ Изгледа: живим у глупим бајкама./ Кроз моју собу гамижу поворке:/ лешинари, зеленаши, гутачи ватре/ и весели другови у црним одорама". Искази су грађени на пажљиво одабраним сликама које се распрскавају у парадоксу, чувајући притом загонетност. Ко су ти весели другови у црним одорама?

Јесу ли то чиновници било ког ауторитарног режима који долазе по песника попут Кафкиног Јозефа К, или су то анђели смрти који носе конопац и нож? Да ли је овде реч о људском праву на живот и слободу, на песничку реч, или пак, лирски јунак чезне за аутодеструкцијом, после које би наново оживео и прогледао: "Неопходна ми је суштинска промена".

Милановићева основна три тематско-поетичка круга која се могу одредити као егзистенцијално-сазнајни, орфејско-љубавни и културно-историјски прожимају се особито од деведесетих година, дакле поглавито у последње три збирке "Балкански певач", "Врата у пољу" (1999) и "Силазак" (2004). С обзиром да је у њима аутор постигао пуну меру на трагу Миљковићевог слављења односно оспоравања смисла певања, и претходне три збирке "Неман", "Клатно" и "Јелен у прозору" могу се читати и из тог угла. Али то је, наравно само један могући пут тумачења Милановићеве развојне поетике.

Индивидуални песников удео садржи разлиставање свеколике, не само књижевне, и не само српске традиције, као и изванредно култивисање језика и стила савремене српске поезије, од чијег недостатка она хронично пати. Многи аспекти Милановићевог певања сведоче о ауторовој свести да је несумњиво песник културе, у оном смислу у којем се историјско, архетипско, свакодневно и митско, као и материјално и духовно – прожимају у својим непоновљивим, али и променљивим облицима постојања. У регионалном, балканском контексту, у тескоби националне патње, али и као песниково стално подсећање да је Орфеј, упркос томе "што смрт опрезно шета у дечјем капуту" – ипак ту, стално међу нама.

--------------------------------------------------------------------------

Франциско Гоја

Треба спремити изложбу:
високо на небу, дубоко под земљом
очекују биографије славуја,
очекују крила анђеоска.
Доносим врч бистре воде
и дуго спирам звезде са прстију.      

Како мирно преламам линију:
гле мозак у пламену, расап,
насред ваздушасте собе – смрт.

Још то хоћу да знам, а потом
нек јекне глас:
прегризи кичицу, саспи зној у боје,
сиђи
на коленима међу труње,
пољуби своје лице у
прашини.

Братислав МИЛАНОВИЋ