Хтела је да звучи присно

„Добро вече”, рекла је Милка Цанић са благим смешком и постала запажен лик са телевизије. Тако она са две речи триста шездесет пет пута годишње, тачно у деветнаест часова, поздравља гледаоце пред почетак емисије „Слагалица”.

Од тада више не може да прође непримећена. Заустављају је деца на улици и узвикују: „Скочко, скочко!” Догодило јој се и да по завршетку представе у позоришту глумци, кад су је угледали у публици како тапше, са сцене узврате њеним поздравом „Добро вече”. Изгледа да су те две речи – чаробне. Ко се први сетио у екипи да то буде њено обраћање гледаоцима?

– Било је предлога да поздравим гледаоце климањем главе. После су се досетили да понешто и кажем. Али, то је деловало превише опширно и на неки начин би значило да преузимам улогу водитеља. Те две речи су некако спонтано дошле. Нисам се чак ни припремала да томе дам неку посебну интонацију. Многи кажу да звучи оригинално и допадљиво, а ја сам желела да звучи присно! Очигледно је да сам постигла циљ, чим су допрле до свих, од најмлађих до најстаријих. То ми је веома важно, јер „Слагалица” није само забавна емисија, него и образовна. Она подучава људе и подстиче их да обнове своје знање. Чар је у томе што окупља целу породицу и пружа прилику свим члановима да се надмећу – објашњава наша саговорница расположено, иако смо стигли непосредно после снимања.

Посвећена књизи

Без Милке ова забавно-образовна емисија не би могла да почне, јер је, као супервизор, одговорна за веродостојност и регуларност самог такмичења.

– Најважнији део мог посла је провера свих података и то до детаља. Само у једном питању има пет до шест појмова. Ако се, на пример, наводи име неког књижевника, морам да утврдим да ли се „ звао” или се „зове” и томе слично. Оно што није тачно, мењам, а некад и сама, у договору са уредницом, пишем нова питања. То ми одузима много времена, али је нешто што волим и што ме не замара – додаје.

И поред великог ангажовања на послу, Милка се посвећује и ономе што воли. На првом месту ужива да припреми ручак и окупи своју децу, Катарину и Томислава, који су већ одрасли породични људи, и да се посвети унуцима, Алекси и Вукашину, синовима од ћерке. Њену пажњу плени и добра позоришна представа и занимљив филм, радо слуша музику и одлази на концерте, посећује изложбе слика, цвећа, прати и разне културне манифестације у граду, а стигне и да отпутује до Тивта и тамо проведе годишњи одмор. Али, ма где била, сајмове књига не пропушта.

– То се подразумева. Књига је моје опредељење од малих ногу. И сад, било шта да видим, ако је ту нека књига, она ће прва привући моју пажњу. Верујте ми, пре хаљине, пре огрлице, мада нисам имуна ни на то – истиче Милка с поносом и наставља своју исповест. – Одрасла сам близу Ђерам пијаце. Док сам била мала нисмо били окупирани телевизором. У мом комшилуку имала га је само једна породица. Ми смо се бавили књигом, спортом и разним другим активностима, и уживали смо у томе. Данас нико књигу не отвара. Млади читају лектиру у скраћеној верзији на Интернету.

Милка је завршила Шесту београдску гимназију (некад се звала Шеста мушка) код Лиона. Тада је, каже, била једна од елитнијих школа у Београду. Професори су их ословљавали са „ви”. Похађала је друштвено-језички смер, обожавала психологију, логику, историју, а о књижевности и да не говоримо.

– Сви, а нарочито мој професор Теодор Опалић, надали су се да ћу постати чувени књижевник. А, ја сам се удала са деветнаест година за једног Драгишу! Десила се љубав! Кад дође још и дете, онда ви више нисте само своји. Не жалим. То ме није омело у мојим наклоностима, завршила сам српскохрватски језик и југословенску књижевност у Београду. Али, књижевник нисам постала. Можда звучи претенциозно, али сам увек размишљала: „Ако већ не могу да досегнем Иву Андрића или Милоша Црњанског, онда не треба ни да будем књижевник.”

Љубав је мотив за све

У младости је писала песме и приче и објављивала их у „Студенту”, „Видицима” и још неким часописима, а ни броја не зна колико је састава својој деци, сестрићима и деци у комшилуку написала. Нека су добијала грдне награде. То је била њена пракса и док је ишла у гимназију.

– Пошто нисам знала да цртам, мени су други цртали. Једном приликом, професор Бора Стојковић доноси писмене задатке и каже: „Врло интересантно, Бранко је попримио Милкин стил.” А ја, у ствари, нисам написала само њему, него још три писмена задатка својим друговима и другарицама из разреда – сећа се с радошћу тог периода када се живело спокојније и безазленије.

Уместо књижевних дела, док је радила као професор у Војној гимназији, Милка је написала четири уџбеника „Српски језик и књижевност”, којису тада били у употреби. Пре две године, са колегиницом Драганом Ћећез-Иљукић написала је и Српски језик за странце, за енглеско говорно подручје. Тако је, поред тих песама и прича, ипак за њом остао неки писани траг вредан помена. Али, Милку много више чини срећном што иза себе има оно што је највише испуњава – љубав!

– Искрено верујем у љубав. У ону на први поглед и у ону вечну. Али, има и других врста љубави. Најлепша је она према деци, позиву, науци, човеку... То је једно дивно осећање. Нажалост, мој супруг је умро пре десет година и то је велики губитак за моју породицу. Мој живот испуњавају моја деца. Трудим се да не будем посесивна и да им се не уплићем у живот, али сам брижна и помажем кад год могу. Својевремено сам се чудила својој свекрви: „Шта је овој жени, још нисмо ни пошли, а она упорно – јавите се, јавите се!?” Прође три дана, а ми тек онда „окренемо” телефон. Сад видим колико је то неодговорно, јер и ја увек морам да знам где су моја деца. 

Милка је веома дружељубива особа. Са колегама с посла виђа се на славама, рођенданима, свадбама... и то јој изузетно прија. Има и стара, проверена пријатељства која никад не могу да се угасе. То су, на пример, Башчаревићи из Приштине и Бурловићи из Канаде.

– Кад „Канађани” дођу, мени се Београд пролепша – каже Милка Цанић некако детиње раздрагано, као да се попут Андрића читавог живота „трудила да не дозволи детету у себи да одрасте”.

Дана Станковић

---------------------------------------------

Ловац на таленте

Милка је на свој начин увек умела да задобије наклоност других. Кад се запослила као професор имала је двадесет две године, па је са својим ученицима, пре свега, била друг. Имала је дивне ђаке и у Приштини и у Београду, које је волела и који су њу волели. Са многима се и сад виђа, зову је на годишњице матуре, питају за савет кад год им треба. После двадесетпетогодишњег професорског стажа, пет година је радила као лектор на „великој” телевизији у програму „Србија данас”. Онда ју је, једнога дана, режисер Жика Челић питао да ли би хтела да пређе у „Слагалицу”. „Да ли ћу ја то знати да радим, човече?”, вајкала се, а он је рекао самоуверено: „Сигуран сам да сте ви права личност.” Сад се шале како је Жика ловац на таленте.