Htela je da zvuči prisno

„Dobro veče”, rekla je Milka Canić sa blagim smeškom i postala zapažen lik sa televizije. Tako ona sa dve reči trista šezdeset pet puta godišnje, tačno u devetnaest časova, pozdravlja gledaoce pred početak emisije „Slagalica”.

Od tada više ne može da prođe neprimećena. Zaustavljaju je deca na ulici i uzvikuju: „Skočko, skočko!” Dogodilo joj se i da po završetku predstave u pozorištu glumci, kad su je ugledali u publici kako tapše, sa scene uzvrate njenim pozdravom „Dobro veče”. Izgleda da su te dve reči – čarobne. Ko se prvi setio u ekipi da to bude njeno obraćanje gledaocima?

– Bilo je predloga da pozdravim gledaoce klimanjem glave. Posle su se dosetili da ponešto i kažem. Ali, to je delovalo previše opširno i na neki način bi značilo da preuzimam ulogu voditelja. Te dve reči su nekako spontano došle. Nisam se čak ni pripremala da tome dam neku posebnu intonaciju. Mnogi kažu da zvuči originalno i dopadljivo, a ja sam želela da zvuči prisno! Očigledno je da sam postigla cilj, čim su doprle do svih, od najmlađih do najstarijih. To mi je veoma važno, jer „Slagalica” nije samo zabavna emisija, nego i obrazovna. Ona podučava ljude i podstiče ih da obnove svoje znanje. Čar je u tome što okuplja celu porodicu i pruža priliku svim članovima da se nadmeću – objašnjava naša sagovornica raspoloženo, iako smo stigli neposredno posle snimanja.

Posvećena knjizi

Bez Milke ova zabavno-obrazovna emisija ne bi mogla da počne, jer je, kao supervizor, odgovorna za verodostojnost i regularnost samog takmičenja.

– Najvažniji deo mog posla je provera svih podataka i to do detalja. Samo u jednom pitanju ima pet do šest pojmova. Ako se, na primer, navodi ime nekog književnika, moram da utvrdim da li se „ zvao” ili se „zove” i tome slično. Ono što nije tačno, menjam, a nekad i sama, u dogovoru sa urednicom, pišem nova pitanja. To mi oduzima mnogo vremena, ali je nešto što volim i što me ne zamara – dodaje.

I pored velikog angažovanja na poslu, Milka se posvećuje i onome što voli. Na prvom mestu uživa da pripremi ručak i okupi svoju decu, Katarinu i Tomislava, koji su već odrasli porodični ljudi, i da se posveti unucima, Aleksi i Vukašinu, sinovima od ćerke. Njenu pažnju pleni i dobra pozorišna predstava i zanimljiv film, rado sluša muziku i odlazi na koncerte, posećuje izložbe slika, cveća, prati i razne kulturne manifestacije u gradu, a stigne i da otputuje do Tivta i tamo provede godišnji odmor. Ali, ma gde bila, sajmove knjiga ne propušta.

– To se podrazumeva. Knjiga je moje opredeljenje od malih nogu. I sad, bilo šta da vidim, ako je tu neka knjiga, ona će prva privući moju pažnju. Verujte mi, pre haljine, pre ogrlice, mada nisam imuna ni na to – ističe Milka s ponosom i nastavlja svoju ispovest. – Odrasla sam blizu Đeram pijace. Dok sam bila mala nismo bili okupirani televizorom. U mom komšiluku imala ga je samo jedna porodica. Mi smo se bavili knjigom, sportom i raznim drugim aktivnostima, i uživali smo u tome. Danas niko knjigu ne otvara. Mladi čitaju lektiru u skraćenoj verziji na Internetu.

Milka je završila Šestu beogradsku gimnaziju (nekad se zvala Šesta muška) kod Liona. Tada je, kaže, bila jedna od elitnijih škola u Beogradu. Profesori su ih oslovljavali sa „vi”. Pohađala je društveno-jezički smer, obožavala psihologiju, logiku, istoriju, a o književnosti i da ne govorimo.

– Svi, a naročito moj profesor Teodor Opalić, nadali su se da ću postati čuveni književnik. A, ja sam se udala sa devetnaest godina za jednog Dragišu! Desila se ljubav! Kad dođe još i dete, onda vi više niste samo svoji. Ne žalim. To me nije omelo u mojim naklonostima, završila sam srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost u Beogradu. Ali, književnik nisam postala. Možda zvuči pretenciozno, ali sam uvek razmišljala: „Ako već ne mogu da dosegnem Ivu Andrića ili Miloša Crnjanskog, onda ne treba ni da budem književnik.”

Ljubav je motiv za sve

U mladosti je pisala pesme i priče i objavljivala ih u „Studentu”, „Vidicima” i još nekim časopisima, a ni broja ne zna koliko je sastava svojoj deci, sestrićima i deci u komšiluku napisala. Neka su dobijala grdne nagrade. To je bila njena praksa i dok je išla u gimnaziju.

– Pošto nisam znala da crtam, meni su drugi crtali. Jednom prilikom, profesor Bora Stojković donosi pismene zadatke i kaže: „Vrlo interesantno, Branko je poprimio Milkin stil.” A ja, u stvari, nisam napisala samo njemu, nego još tri pismena zadatka svojim drugovima i drugaricama iz razreda – seća se s radošću tog perioda kada se živelo spokojnije i bezazlenije.

Umesto književnih dela, dok je radila kao profesor u Vojnoj gimnaziji, Milka je napisala četiri udžbenika „Srpski jezik i književnost”, kojisu tada bili u upotrebi. Pre dve godine, sa koleginicom Draganom Ćećez-Iljukić napisala je i Srpski jezik za strance, za englesko govorno područje. Tako je, pored tih pesama i priča, ipak za njom ostao neki pisani trag vredan pomena. Ali, Milku mnogo više čini srećnom što iza sebe ima ono što je najviše ispunjava – ljubav!

– Iskreno verujem u ljubav. U onu na prvi pogled i u onu večnu. Ali, ima i drugih vrsta ljubavi. Najlepša je ona prema deci, pozivu, nauci, čoveku... To je jedno divno osećanje. Nažalost, moj suprug je umro pre deset godina i to je veliki gubitak za moju porodicu. Moj život ispunjavaju moja deca. Trudim se da ne budem posesivna i da im se ne uplićem u život, ali sam brižna i pomažem kad god mogu. Svojevremeno sam se čudila svojoj svekrvi: „Šta je ovoj ženi, još nismo ni pošli, a ona uporno – javite se, javite se!?” Prođe tri dana, a mi tek onda „okrenemo” telefon. Sad vidim koliko je to neodgovorno, jer i ja uvek moram da znam gde su moja deca. 

Milka je veoma druželjubiva osoba. Sa kolegama s posla viđa se na slavama, rođendanima, svadbama... i to joj izuzetno prija. Ima i stara, proverena prijateljstva koja nikad ne mogu da se ugase. To su, na primer, Baščarevići iz Prištine i Burlovići iz Kanade.

– Kad „Kanađani” dođu, meni se Beograd prolepša – kaže Milka Canić nekako detinje razdragano, kao da se poput Andrića čitavog života „trudila da ne dozvoli detetu u sebi da odraste”.

Dana Stanković

---------------------------------------------

Lovac na talente

Milka je na svoj način uvek umela da zadobije naklonost drugih. Kad se zaposlila kao profesor imala je dvadeset dve godine, pa je sa svojim učenicima, pre svega, bila drug. Imala je divne đake i u Prištini i u Beogradu, koje je volela i koji su nju voleli. Sa mnogima se i sad viđa, zovu je na godišnjice mature, pitaju za savet kad god im treba. Posle dvadesetpetogodišnjeg profesorskog staža, pet godina je radila kao lektor na „velikoj” televiziji u programu „Srbija danas”. Onda ju je, jednoga dana, režiser Žika Čelić pitao da li bi htela da pređe u „Slagalicu”. „Da li ću ja to znati da radim, čoveče?”, vajkala se, a on je rekao samouvereno: „Siguran sam da ste vi prava ličnost.” Sad se šale kako je Žika lovac na talente.