ДЕТОНАТОР БОЖИЋНЕ РАДОСТИ

Прошла је још једна најлуђа ноћ. И у њој се пуцало, грувало и шенлучило. Тако Срби прослављају почетак године, очекујући предизборну тишину, оно побожно ћутање пред изборе. Можда нам се посрећи те почетком фебруара изаберемо себи председника, онога који ће набоље променити Србију. Наравно, колико је то у његовој (симболичној) моћи.

Богобојажљиви и вери склони Срби највише су артифиција потрошили у ноћи кад се Бадњи дан дели од Божића. Тако су славили срећан долазак Христов у несрећни људски свет. Показало се шта све може наоружани народ, навикао да му ратни звучни ефекти буду поравнати са сваким весељем.

Неки експерти за неописива стања људске душе кажу да је склоност ка разузданим рафалима и детонацијама настала као израз немоћи народа да се изрази на други начин. Овако се стиже до некакве катарзе: пук′о си из пиштоља или карабина, а не буквално. Савршена замена која се чује а не објашњава, пут ка разрешењу социјалне и политичке тензије. Кад ти прекипи, сачекаш празник и прангијаш док ти не досади, или се осакатиш за сва времена.

Тако су неки дечаци или млади момци остали без прстију или читавих шака, не слажући се најбоље са лошим особинама малих паклених машина. Међу тим лажним играчкама много је оних које заиста могу да убију.

Али, нису само адолесценти, иначе рано научени празничном лудовању, нису дакле они искључиви руковаоци опасним стварима. Српске куће пуне су илегалног оружја, од трофејних пиштоља и кремењача, до "калашњикова" и гроздова ручних бомби. Пре пар година у једном зиду старе куће на југу Србије, која се срозала под теретом година, нађен је и прави брдски топ "б-1". Ко зна шта је све намеравао ималац те приватне артиљерије, сем да у критичним ситуацијама размени топовску ватру са комшилуком. За њега је то било само "пољопривредно оруђе", намењено чувању куће од сличних њему.

Све се то, у правом часу, посебно ако је тренутак тешко пијан, може потегнути за весеље или жалост, како коме. Поново је било рањавања и саморањавања. А један љубоморни, и од љубоморе залудели српски мужјак, узео је три кашикаре усред празника, и бацио у кућу комшији. Није га погодио, али његову децу јесте. Дечака од 15 година је убио, онај млађи се још бори.

Та страшна експлозија остала је у звучној сенци свих осталих. У неподношљивој какофонији није могуће разликовати шта и са којим циљем пуца, и то се овде још дуго неће знати. Да ли је око нас славље најрадоснијег православног празника, најлуђих ноћи (имамо их најмање две) напад на нечију кућу или главу, заостале експлозије из Параћина, или само јефтине кинеске пуцаљке које весели основци бацају под ноге пролазницима.

Нећемо сазнати, чак ни уз помоћ полиције. А она је у таквим случајевима потпуно беспомоћна. Или бар тако изгледа, прави се да јесте, да јој је свеједно, да не зна како ће, да не може да стигне или да то није посао од важности.

Угледни професор полицијске академије тврди да само у београдским становима има преко 20.000 комада лаког ватреног (илегалног) оружја, "за сваки случај". То су пиштољи, револвери, разни кратежи и ватрени хибриди ручне производње. (Ни пушка ни пиштољ, не личи ни на шта, али ради!) Има више десетина аутомата и аутоматских пиштоља, а и педесетак лаких митраљеза.

Наравно, то је само процена, на основу синтетичке аналогије. Нису мање опасни ни приучени бодигардови из разних агенција за обезбеђење и пратњу. Они су наоружани попут Арнолда Шварценегера у филму "Командос", а нису стигли да се потпуно упознају са опасним направама.

Међу њима су војни и полицијски професионалци, илегални инструктори за брзо школовање чувара тела и имовине важних личности. Они дању чувају закон а ноћу га крше, стварајући мале паралелне војске око свакога ко има нешто пара а сматра себе посебно вредним. Или му неко заиста ради о глави.

Пуцњава ради убијања, добро плаћеног заната у Београду, често остане незапажена и покривена јачим звуцима. Тако је једна бака пред телевизијским камерама сведочила о уличном убиству, јер се случајно нашла на "критичном месту": "Јао, синко, пошла сам у ову радњу да купим хлеб и нешто је, онако, запраштало... Ја мислила петарде, ова деца бацају... Кад оно, мртав човек, ено онде..."

Не бацају петарде само деца, наравно. Гледао сам људе који се ближе педесетој, како раздрагано пале јаке "топовске ударе". Уживали су у активирању алармних уређаја на возилима. Дивна, јефтина забава, прави провод несрећних балканских ратних ветерана.

У кинеским радњама заиста се могло купити све што је потребно, све што светлуца, пуца, експлодира или бар оставља такав утисак. Али, нису нам Кинези "увалили" оних 20.000 и нешто цеви. То је само наше, и нико нам их не може одузети. Полиција не уме, не стигне, не жели.

У једној основној школи неко је питао прваке знају ли шта је то кашикара. Њих седморо је одговорило да је то део прибора за јело. Остали (18) су већ знали шта је бомба.