Грамзиви пред кофом знања

У највећем благостању људи су најграмзивији: богати жуде да постану још богатији, а моћни да буду још моћнији. Страшно је то када грамзиви милијардер хоће да приграби сто милијарди долара.

Када сам летос, са још двојицом сапатника, утврђивао веродостојности пристиглих доказа о плагијатима једног нашег колеге у глави ми се вртело управо то питање: Има ли граница људској грамзивости?

Попут других особа које присвајају туђу својину и наш колега је показао потпуни немар према онима чију је интелектуалну својину присвојио. Поред утврђивања формалних доказа – поређење плагијата са изворима – у комисији смо се договорили да о сазнањима упознамо оштећене ауторе. Њихова реакција била је атипична: чињенице су прихватали с неверицом, као да се то њих не тиче, потом их је обузимао бес, а на крају страх. Плашили су се да ће људи мислити да су и они плагијатори. То нас је уверило да је статус оштећених најважнији.

Друго, када смо обзнанили резултате наших сазнања изненадили смо се да је морал, у смислу институционалне правде, код наших колега на факултету и универзитету затајио. Једнако смо били изненађени тромим реаговањем надзорних служби. Мало је требало – мада зато никад није касно – да се од људи који „лове” доказе о плагијатима претворимо у „ловину”. Од велике користи није било ни упозорење да је поменута комисија, преко угледне адвокатске канцеларије, поднела кривичну пријаву надлежном тужилаштву.

У извештају смо утврдили да је наш колега у четири књиге, на 255 страница, потписао као своје радове једанаест аутора из земље и иностранства, а да их није навео у литератури чак ни као научну грађу. О својим налазима упознали смо све релевантне образовне и државне институције достављајући им, уз извештај, две „беле књиге” доказа. Прву књигу чине документи плагијата, а другу документи доказа. Оне су тако „састављене” да свака писмена особа може лако установити у којим је књигама и којим деловима тих књига наш колега у целини преузео или у деловима присвојио туђа ауторска дело.

О плагијату као злу треба да говори научна и универзитетска заједница напросто зато што говорити о томе јесте праведно. Онај ко је праведан у овоме неће оштетити никога, па чак и кад би био у стању да то учини.

Како спречити пиратерију интелектуалне својине у дигитално доба, када сваком студенту стоји надохват руке океан информација? Није проблем ако сваки од њих, попут нашег колеге, захвати кофу знања и каже ово је моје, већ је проблем како се ово изобиље информација одражава на даљи интелектуални развој студентске и научне популације. Шта ће се догодити с научном заједницом ако сваки појединац, независно од образовног и интелектуалног потенцијала, може туђу интелектуалну својину неконтролисано и некажњено користити као доказ своје компетентности? Хоће ли она изгубити смисао свога постојања? Неконтролисана, а незаустављива пиратерија интелектуалне својине води људски ум у мрак у коме су све краве црне.

Наши универзитети не користе алате за заштиту власника ауторских права у области дигиталних медија зато се и могло догодити да је наш колега – користећи се примитивним софтверским алатомкопи/пејст – неприметно преузео туђе радове. Случај је хтео да буде откривен. Био је то сплет околности који спада у криминалистичку причу, а не у интерну академску бригу. Неприметљивост је, заправо, мамац за све пирате интелектуалне својине: ако захватим кофу знања из огромног интернет океана нико то неће приметити, а ја ћу постићи циљ. То је квака о којој треба размишљати.

професор социологијe, Педагошки факултет у Сомбору