Gramzivi pred kofom znanja

U najvećem blagostanju ljudi su najgramziviji: bogati žude da postanu još bogatiji, a moćni da budu još moćniji. Strašno je to kada gramzivi milijarder hoće da prigrabi sto milijardi dolara.

Kada sam letos, sa još dvojicom sapatnika, utvrđivao verodostojnosti pristiglih dokaza o plagijatima jednog našeg kolege u glavi mi se vrtelo upravo to pitanje: Ima li granica ljudskoj gramzivosti?

Poput drugih osoba koje prisvajaju tuđu svojinu i naš kolega je pokazao potpuni nemar prema onima čiju je intelektualnu svojinu prisvojio. Pored utvrđivanja formalnih dokaza – poređenje plagijata sa izvorima – u komisiji smo se dogovorili da o saznanjima upoznamo oštećene autore. Njihova reakcija bila je atipična: činjenice su prihvatali s nevericom, kao da se to njih ne tiče, potom ih je obuzimao bes, a na kraju strah. Plašili su se da će ljudi misliti da su i oni plagijatori. To nas je uverilo da je status oštećenih najvažniji.

Drugo, kada smo obznanili rezultate naših saznanja iznenadili smo se da je moral, u smislu institucionalne pravde, kod naših kolega na fakultetu i univerzitetu zatajio. Jednako smo bili iznenađeni tromim reagovanjem nadzornih službi. Malo je trebalo – mada zato nikad nije kasno – da se od ljudi koji „love” dokaze o plagijatima pretvorimo u „lovinu”. Od velike koristi nije bilo ni upozorenje da je pomenuta komisija, preko ugledne advokatske kancelarije, podnela krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu.

U izveštaju smo utvrdili da je naš kolega u četiri knjige, na 255 stranica, potpisao kao svoje radove jedanaest autora iz zemlje i inostranstva, a da ih nije naveo u literaturi čak ni kao naučnu građu. O svojim nalazima upoznali smo sve relevantne obrazovne i državne institucije dostavljajući im, uz izveštaj, dve „bele knjige” dokaza. Prvu knjigu čine dokumenti plagijata, a drugu dokumenti dokaza. One su tako „sastavljene” da svaka pismena osoba može lako ustanoviti u kojim je knjigama i kojim delovima tih knjiga naš kolega u celini preuzeo ili u delovima prisvojio tuđa autorska delo.

O plagijatu kao zlu treba da govori naučna i univerzitetska zajednica naprosto zato što govoriti o tome jeste pravedno. Onaj ko je pravedan u ovome neće oštetiti nikoga, pa čak i kad bi bio u stanju da to učini.

Kako sprečiti pirateriju intelektualne svojine u digitalno doba, kada svakom studentu stoji nadohvat ruke okean informacija? Nije problem ako svaki od njih, poput našeg kolege, zahvati kofu znanja i kaže ovo je moje, već je problem kako se ovo izobilje informacija odražava na dalji intelektualni razvoj studentske i naučne populacije. Šta će se dogoditi s naučnom zajednicom ako svaki pojedinac, nezavisno od obrazovnog i intelektualnog potencijala, može tuđu intelektualnu svojinu nekontrolisano i nekažnjeno koristiti kao dokaz svoje kompetentnosti? Hoće li ona izgubiti smisao svoga postojanja? Nekontrolisana, a nezaustavljiva piraterija intelektualne svojine vodi ljudski um u mrak u kome su sve krave crne.

Naši univerziteti ne koriste alate za zaštitu vlasnika autorskih prava u oblasti digitalnih medija zato se i moglo dogoditi da je naš kolega – koristeći se primitivnim softverskim alatomkopi/pejst – neprimetno preuzeo tuđe radove. Slučaj je hteo da bude otkriven. Bio je to splet okolnosti koji spada u kriminalističku priču, a ne u internu akademsku brigu. Neprimetljivost je, zapravo, mamac za sve pirate intelektualne svojine: ako zahvatim kofu znanja iz ogromnog internet okeana niko to neće primetiti, a ja ću postići cilj. To je kvaka o kojoj treba razmišljati.

profesor sociologije, Pedagoški fakultet u Somboru