Ко су лоши, а ко добри момци

Крагујевац – У оквиру Четвртог међународног позоришног фестивала малих сцена „Јоакиминтерфест” прексиноћ је у крагујевачком Књажевско-српском театру изведена представа „Милошевић у Хагу”. Сценариста и редитељ овог комада је професор драмске уметности на Универзитету у Масачусетсу Милан Драгићевић, а у њему игра двадесетак америчких глумаца „Serious Play Theater” из Нортемптона у Масачусетсу. Куриозитет представе су „три виле, вештице и суђаје” које старе косовске песме певају на течном српском језику. Музички контрапункт је електрична гитара која, својим продорним звуком наговештава и прати најдраматичније догађаје на сцени.

– Ја сам амерички држављанин, али сам Србин – каже аутор за себе, одгонетајући једним делом шта га је натерало да се ухвати у коштац са нашом скорашњом прошлошћу и начином на који је она представљена америчкој јавности. – У вестима које су емитовали амерички медији све је било црно-бело и углавном стереотипно, са унапред утврђеним правилима и поделом на лоше и добре момке. С друге стране, Срби у САД, и стара и нова емиграција, показивали су отпор према тако режираној представи. У њиховим очима су се огледали борбени став и неприхватање. Зато сам овај комад морао да напишем – каже Драгићевић за „Политику”.

„Милошевић у Хагу”, каже њен аутор, није прича само о једном човеку већ и о судбини једног народа. Драгићевић Милошевића види као тиранина чије одлуке воде Србе у пропаст, али му даје шансу да покаже свој људски лик. „Јер, истина никад није црно-бела. Ко је у праву, шта су истина и правда? Амерички медији се тиме нису много бавили а позориште је право место да се та питања поставе”, вели Драгићевић.

Драгићевић, добар познавалац Шекспира, уводи у представу категорије страсти и судбине. Ове две силе, као код Магбета, Краља Лира или Ричарда Трећег, господаре и главним јунаком представе „Милошевић у Хагу”.

Заљубљени студент, подстакнут визијом своје девојке Мире о вођи који ће засенити све претходнике и окренути „точак историје”, постаје председник Србије. Власт, моћ и потоњи догађаји – које не може да контролише што због својих илузија што због несналажења у свету у којем владају огољени политички интереси – претварају га на крају у заточеника затвора у Схевенингену.

Карла дел Понте, у улози „незасите међународне правде”, игра се са Милошевићем од почетка до краја представе, а он, остављен од свих, једину утеху налази у разговору са безбедносном камером у ћелији. У недостатку саговорника који ће га разумети, камери даје људски лик и назива је „Џони”, помало иронично и са намером да покаже како су Американци криви за његову злу судбину.

– Ово је прича о трансформацији једног човека, који из апсолутне анонимности прераста у тиранина. Али, са друге стране, ако се бориш против њега, ко ти за право даје да користиш исти модел, исту силу, и да себе називаш „милосрдним анђелом”? Ко ти за право даје да бомбардујеш једну земљу и један народ, 78 дана? То питање у Америци нико није поставио. Ја сам морао да га поставим у представи – каже Драгићевић, објашњавајући идејну потку драме.

Најтежи злочин којим се аутор бави и који у представи заузима централно место јесте бомбардовање зграде РТС-а и погибија 16 недужних новинара. Паралелно са дешавањима у ћелији и судници, на сцени се одвија косовска драма. Девојчица Јелена из Велике Хоче, коју је Милошевић окумио током своје прве посете Косову и Метохији, у одмазди Албанаца по завршетку бомбардовања губи брата Јована и ујака Радета. Албанци су јој претходно убили оца и мајку. У инсценираном сусрету са Милошевићем у затворској ћелији Схевенингена, она од њега тражи одговоре. Главни јунак је и не препознаје, као што је заборавио и где је, и како је, и због чега је дошло до трагедије. Наслућујући размере несреће он умире од срчаног удара…