Ko su loši, a ko dobri momci

Kragujevac – U okviru Četvrtog međunarodnog pozorišnog festivala malih scena „Joakiminterfest” preksinoć je u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru izvedena predstava „Milošević u Hagu”. Scenarista i reditelj ovog komada je profesor dramske umetnosti na Univerzitetu u Masačusetsu Milan Dragićević, a u njemu igra dvadesetak američkih glumaca „Serious Play Theater” iz Nortemptona u Masačusetsu. Kuriozitet predstave su „tri vile, veštice i suđaje” koje stare kosovske pesme pevaju na tečnom srpskom jeziku. Muzički kontrapunkt je električna gitara koja, svojim prodornim zvukom nagoveštava i prati najdramatičnije događaje na sceni.

– Ja sam američki državljanin, ali sam Srbin – kaže autor za sebe, odgonetajući jednim delom šta ga je nateralo da se uhvati u koštac sa našom skorašnjom prošlošću i načinom na koji je ona predstavljena američkoj javnosti. – U vestima koje su emitovali američki mediji sve je bilo crno-belo i uglavnom stereotipno, sa unapred utvrđenim pravilima i podelom na loše i dobre momke. S druge strane, Srbi u SAD, i stara i nova emigracija, pokazivali su otpor prema tako režiranoj predstavi. U njihovim očima su se ogledali borbeni stav i neprihvatanje. Zato sam ovaj komad morao da napišem – kaže Dragićević za „Politiku”.

„Milošević u Hagu”, kaže njen autor, nije priča samo o jednom čoveku već i o sudbini jednog naroda. Dragićević Miloševića vidi kao tiranina čije odluke vode Srbe u propast, ali mu daje šansu da pokaže svoj ljudski lik. „Jer, istina nikad nije crno-bela. Ko je u pravu, šta su istina i pravda? Američki mediji se time nisu mnogo bavili a pozorište je pravo mesto da se ta pitanja postave”, veli Dragićević.

Dragićević, dobar poznavalac Šekspira, uvodi u predstavu kategorije strasti i sudbine. Ove dve sile, kao kod Magbeta, Kralja Lira ili Ričarda Trećeg, gospodare i glavnim junakom predstave „Milošević u Hagu”.

Zaljubljeni student, podstaknut vizijom svoje devojke Mire o vođi koji će zaseniti sve prethodnike i okrenuti „točak istorije”, postaje predsednik Srbije. Vlast, moć i potonji događaji – koje ne može da kontroliše što zbog svojih iluzija što zbog nesnalaženja u svetu u kojem vladaju ogoljeni politički interesi – pretvaraju ga na kraju u zatočenika zatvora u Sheveningenu.

Karla del Ponte, u ulozi „nezasite međunarodne pravde”, igra se sa Miloševićem od početka do kraja predstave, a on, ostavljen od svih, jedinu utehu nalazi u razgovoru sa bezbednosnom kamerom u ćeliji. U nedostatku sagovornika koji će ga razumeti, kameri daje ljudski lik i naziva je „Džoni”, pomalo ironično i sa namerom da pokaže kako su Amerikanci krivi za njegovu zlu sudbinu.

– Ovo je priča o transformaciji jednog čoveka, koji iz apsolutne anonimnosti prerasta u tiranina. Ali, sa druge strane, ako se boriš protiv njega, ko ti za pravo daje da koristiš isti model, istu silu, i da sebe nazivaš „milosrdnim anđelom”? Ko ti za pravo daje da bombarduješ jednu zemlju i jedan narod, 78 dana? To pitanje u Americi niko nije postavio. Ja sam morao da ga postavim u predstavi – kaže Dragićević, objašnjavajući idejnu potku drame.

Najteži zločin kojim se autor bavi i koji u predstavi zauzima centralno mesto jeste bombardovanje zgrade RTS-a i pogibija 16 nedužnih novinara. Paralelno sa dešavanjima u ćeliji i sudnici, na sceni se odvija kosovska drama. Devojčica Jelena iz Velike Hoče, koju je Milošević okumio tokom svoje prve posete Kosovu i Metohiji, u odmazdi Albanaca po završetku bombardovanja gubi brata Jovana i ujaka Radeta. Albanci su joj prethodno ubili oca i majku. U insceniranom susretu sa Miloševićem u zatvorskoj ćeliji Sheveningena, ona od njega traži odgovore. Glavni junak je i ne prepoznaje, kao što je zaboravio i gde je, i kako je, i zbog čega je došlo do tragedije. Naslućujući razmere nesreće on umire od srčanog udara…