Европска пракса

Достављањем Закона о странцима парламенту, Србија је направила још један корак ка белој шенгенској листи. Тај је закон један у низу техничких услова које Србија мора да испуни пред ЕУ како би се отворила могућност њеним грађанима да путују слободно. У те "техничке" услове убрајају се и закони о путним исправама, о полицији, о агенцији за изградњу азилантске заштите, затим техничко опремање границе, изградња система азилантске заштите, итд.

Да ли ће Србија доспети на белу листу, наравно, зависи од политичке воље у ЕУ. И ако претпоставимо да та воља постоји, она (нам) неће бити од помоћи уколико се технички услови не испуне. У том смислу, колико год изгледао маргиналан, толико је овај закон веома битан.

Предлагач овог закона, међутим, није пропустио прилику да у њега унесе рестриктивне одредбе позивајући се при том на сличну законодавну праску на Западу. И није први пут да се европска искуства некритички, без разумевања или по неком аутоматизму, преписују у Србији. Као што се у предлогу овог закона нашла одредба о пријављивању боравка странаца, тако је пре две године ступио на снагу Кривични законик према коме се клеветање може казнити затвором до једне године.

Као објашњење зашто за клевету није опстала само новчана казна, како су гласиле препоруке из Стразбура, одговор је по правилу гласио да се затвором прети и у француском и у немачком закону. Што је, донекле, тачно. У Француској је заиста постојао такав члан закона, али је он у међувремену укинут, као што је нестао и у Бугарској, Мађарској, па и Кенији и Сри Ланки.

Оно што је битније од самог чина укидања, јесте судска пракса у Француској и Немачкој. А пракса у тим земаља каже да због клевете нико није осуђен на робијање у последњих педесет година. Пракса је, ако може тако да се каже, ишла испред теорије: у тим друштвима, просто, постојала је општа, иако неписана сагласност о томе шта је то слобода мишљења. Те сагласности у Србији нема и зато теорија, односно законодавац, мора да буде испред праксе, односно судова. Доказ је то што је један новинар (Снежана Николић из новосадског "Дневника") непуних десет месеци од ступања на снагу Кривичног законика осуђен због клевете – шест месеци затвора, две године условно.

Слично је с пријавом боравка странаца. Такве законске одредбе заиста постоје у низу земаља ЕУ –  Аустрији, Немачкој, Холандији. Али се на Западу, као што је то случај са затворском казном за клевету, једноставно не примењују. Не зато што таква мера бледо воња на полицијску државу па стога није политички коректна, него зато што не одговара времену у коме се живи: идеји и пракси о слободном протоку људи, робе и идеја.

У оно претходно, блоковско, па и параноидно доба, пријављивање боравка странаца је имало неког смисла: на тај начин се сазнавало ко је странцу домаћин; не мање важно је било сазнати ко од домаћих контактира са странцима. И ко је самим тим сумњиво лице. А како је Србија поодмакла од Нушића, ту би одредбу требало укинути пре него што неки полицајац – попут судије у случају новинарке "Дневника" – не одрапи неког за 300 евра, колико може да износи казна – јер је свог госта пријавио са сат времена закашњења. На крају, уз свако поштовање: полиција није оно што странац (прво) треба да упозна у Србији.