Немоћ државе

– Шта се, побогу, данас догађа са нашом децом?! – узвикнула је недавно на малим екранима Светлана Цеца Бојковић, глумица. Није рекла да ли мисли на децу убице од 13 година, или уопште на понашање најмлађих. Много одговора на њено питање покушали би да дају бројни психолози, педагози или социолози, али би, чини се, веома тешко могли да одговоре на актуелна збивања у Основној школи "Раде Кончар" у Земуну. Тамо су, подсетимо, ђаци седмог разреда запалили школске просторије. Неко би то назвао ђачким несташлуком, мада би здраворазумски гледано тешко могао тај чин да се подведе у категорију понашања деце од 12 или 13 година. Да невоља буде још већа, та деца ће наставити школовање у истом разреду те исте школе. Владимир Тодић, градски секретар за образовање, рећи ће да закон иде наруку тој младежи, да је вандализам код тог узраста у порасту и да су надлежне власти у школи, граду и држави немоћне да предузму било какве мере. Још кад се томе дода податак да без сагласности родитеља није могућно преселити ту децу у другу школу, а у овом случају родитељи нису сагласни, замешатељство постаје комплетно. Како је то код нас могуће? Зар се то исто дешава у енглеским или француским колеџима, а њихове државе беспомоћно шире руке и гледају на такве појаве благонаклоно? Неће бити да је тако, засигурно. Па зар је нама онда тешко да препишемо шта су ти људи предвидели за такве ситуације. Све држећи се своје, односно законске регулативе Европске уније. Овако, немоћ наше државе делује бесмислено и јадно поред толико мислећих људи у школама, просвети, министарствима разним или клупама скупштинским.

Немоћ државе, али драстична, огледа се и у стању на београдским рекама, тачније сплавовима. Податак да од око 180 постојећих плутајућих кафана свега двадесетак одговара постојећим законским прописима више је за Риплијево "Веровали или не", него за наше разумне главе. То је наша стварност. На та места сваконоћно долазе хиљаде младих људи тражећи забаву и провод не сањајући да свој живот излажу великој опасности. Најновији пример потапања сплава "Хевен" у новогодишњој ноћи на којем се окупило 1300 људи само је права слика постојећег стања. Где се ту огледа немоћ државе? У чињеници да је мало надлежних инспектора који би скупили храброст и обавестили власника сплава да мора да стави катанац на врата, јер не поштује елементарне законске услове пословања. И то размишљање има оправдања када они претпостављају, највероватније с разлогом, да би у том тренутку онако обучени са све папирима завршили у хладним водама Саве или Дунава. Таква ситуација одржава се годинама. Наочиглед немоћне државе која је и на том пољу устукнула пред мафијом.

Пример трећи. Објављено је у медијима да су Градски секретаријат за саобраћај и Полицијска академија потписали уговор о изради "Студије о саобраћајним незгодама на проласцима магистралних путева кроз Београд у којима је било и настрадалих лица". Идеја за сваку похвалу, уз неизбежно питање: да ли су тек подаци за протеклу годину натерали надлежне на тај корак? Јер, лане се на тим путевима догодило више стотина саобраћајки у којима је живот изгубило тридесетак особа, повређено је лакше или теже више од шест стотина лица, о материјалној штети да се и не говори. Зар је држава била толико глува и слепа да на Ибарској магистрали или Обреновачком путу који деценијама повезују предграђа са центром града ту студију већ није израдила у стотину верзија? И зар надлежни нису досад схватили, поред свих великих визија, да је неосветљеност тих саобраћајница један од најважнијих узрока тих несрећа? Као да никада досад нису прошли тим друмовима.

Немоћ државе, или неодговорност оних који у име државе брину о томе. Вероватно – и једно и друго.