Nemoć države

– Šta se, pobogu, danas događa sa našom decom?! – uzviknula je nedavno na malim ekranima Svetlana Ceca Bojković, glumica. Nije rekla da li misli na decu ubice od 13 godina, ili uopšte na ponašanje najmlađih. Mnogo odgovora na njeno pitanje pokušali bi da daju brojni psiholozi, pedagozi ili sociolozi, ali bi, čini se, veoma teško mogli da odgovore na aktuelna zbivanja u Osnovnoj školi "Rade Končar" u Zemunu. Tamo su, podsetimo, đaci sedmog razreda zapalili školske prostorije. Neko bi to nazvao đačkim nestašlukom, mada bi zdravorazumski gledano teško mogao taj čin da se podvede u kategoriju ponašanja dece od 12 ili 13 godina. Da nevolja bude još veća, ta deca će nastaviti školovanje u istom razredu te iste škole. Vladimir Todić, gradski sekretar za obrazovanje, reći će da zakon ide naruku toj mladeži, da je vandalizam kod tog uzrasta u porastu i da su nadležne vlasti u školi, gradu i državi nemoćne da preduzmu bilo kakve mere. Još kad se tome doda podatak da bez saglasnosti roditelja nije mogućno preseliti tu decu u drugu školu, a u ovom slučaju roditelji nisu saglasni, zamešateljstvo postaje kompletno. Kako je to kod nas moguće? Zar se to isto dešava u engleskim ili francuskim koledžima, a njihove države bespomoćno šire ruke i gledaju na takve pojave blagonaklono? Neće biti da je tako, zasigurno. Pa zar je nama onda teško da prepišemo šta su ti ljudi predvideli za takve situacije. Sve držeći se svoje, odnosno zakonske regulative Evropske unije. Ovako, nemoć naše države deluje besmisleno i jadno pored toliko mislećih ljudi u školama, prosveti, ministarstvima raznim ili klupama skupštinskim.

Nemoć države, ali drastična, ogleda se i u stanju na beogradskim rekama, tačnije splavovima. Podatak da od oko 180 postojećih plutajućih kafana svega dvadesetak odgovara postojećim zakonskim propisima više je za Riplijevo "Verovali ili ne", nego za naše razumne glave. To je naša stvarnost. Na ta mesta svakonoćno dolaze hiljade mladih ljudi tražeći zabavu i provod ne sanjajući da svoj život izlažu velikoj opasnosti. Najnoviji primer potapanja splava "Heven" u novogodišnjoj noći na kojem se okupilo 1300 ljudi samo je prava slika postojećeg stanja. Gde se tu ogleda nemoć države? U činjenici da je malo nadležnih inspektora koji bi skupili hrabrost i obavestili vlasnika splava da mora da stavi katanac na vrata, jer ne poštuje elementarne zakonske uslove poslovanja. I to razmišljanje ima opravdanja kada oni pretpostavljaju, najverovatnije s razlogom, da bi u tom trenutku onako obučeni sa sve papirima završili u hladnim vodama Save ili Dunava. Takva situacija održava se godinama. Naočigled nemoćne države koja je i na tom polju ustuknula pred mafijom.

Primer treći. Objavljeno je u medijima da su Gradski sekretarijat za saobraćaj i Policijska akademija potpisali ugovor o izradi "Studije o saobraćajnim nezgodama na prolascima magistralnih puteva kroz Beograd u kojima je bilo i nastradalih lica". Ideja za svaku pohvalu, uz neizbežno pitanje: da li su tek podaci za proteklu godinu naterali nadležne na taj korak? Jer, lane se na tim putevima dogodilo više stotina saobraćajki u kojima je život izgubilo tridesetak osoba, povređeno je lakše ili teže više od šest stotina lica, o materijalnoj šteti da se i ne govori. Zar je država bila toliko gluva i slepa da na Ibarskoj magistrali ili Obrenovačkom putu koji decenijama povezuju predgrađa sa centrom grada tu studiju već nije izradila u stotinu verzija? I zar nadležni nisu dosad shvatili, pored svih velikih vizija, da je neosvetljenost tih saobraćajnica jedan od najvažnijih uzroka tih nesreća? Kao da nikada dosad nisu prošli tim drumovima.

Nemoć države, ili neodgovornost onih koji u ime države brinu o tome. Verovatno – i jedno i drugo.