Господин

Током просечног људског века реч господин променила је доста значења.

Лако је било за време краља; сељаци су били на селу, а господа у граду. После су се ствари закомпликовале. И на селу су пронађена господа. Назвали су их кулацима и нису се добро провели у извесном историјском тренутку. У градовима су обележени али и подељени на „поштену“ и „непоштену“ интелигенцију. Нарочито се ситуација с господином замрсила кад су другови после рата одбацили своје другарице и као део ратног плена поженили се балеринама, глумицама и лепотицама из господских фамилија. У односу на њихове очеве, па и проте и лекаре, били су амбивалентни. Није лако рећи „Друже прото!“, мало је лакше: „Друже докторе!“, али са зортом јер му дајеш живот у руке.

Има онај виц o томе какоје Мика Шпиљак приликом аудијенције код папе на његову љубазност „Поздравите госпођу!“ узвратио: „Поздравите и Ви Вашу!“ Констернираној пратњи се оправдао: „Па нисам могао рећи другарицу, ипак је то папа!?“

Потомци побеђене господе након више деценија преузели су поново власт од другова. Неће се сви сложити с овом констатацијом, сматрајући да је мимикрија учинила своје и да су се дојучерашњи другови само преобратили у садашњу господу. Па добро, јер позната је психолошка чињеница да су конвертити увек темпераментнији заговорници нове идеологије. Вратила су се господа, нестали су другови. На том дугом путу кроз време изгубили су се неки атрибути господина. Сада је свако господин, било да живи на селу било у граду. Дошли смо у ситуацију да морамо разликовати господина од Господина. Овог последњег красе достојанство, суздржаност, пристојност у опхођењу, култура понашања и изражавања, алтруизам, поштовање правила у којима је веома важно поклањање пажње, како ближњима тако и другим људима, дијалог, разумевајући став према неистомишљенику... Кад имамо срећу да сретнемо таквог Господина, „одма’ ће нам се ка’сти“. То јест, присуство Господина има извесну дозу харизматичности. Није то зато што ће он увек устати у присуству даме, па ће бити примећен. Ствари су много комплексније. Неки сматрају да су за производњу тог производа потребне барем три генерације, да је просто немогуће искочити из опанака у лаковане ципеле. Пречица је једино могућа преко уметности или изразите интелектуалне снаге. Но, потребно је доста додатног брушења да би био створен Господин. Како већ неко време живимо у глобалном селу, потребно је семантички вредновати нашег господина. Он је нешто више од америчког мистера, нешто мање од енглеског сера. Отприлике се поклапа с талијанским сињор.

Буржоазија је наместила ситну превару. Одједном смо сви постали господа, а то је у крајњој линији као да није нико. Ипак господа постоје. Они су онај бољи део нас, оно чему треба да тежимо у свакодневном животу, они су со нације која јој побољшава укус. Није важно што им завидимо, што смо склони да ниподаштавамо њихове квалитете, сматрајући их преживелим. Ипак негде у дубини желимо бити као они. Постоји једна специфичност господства с ових простора. Оно није увек адекватно иметку. Постоје потомци господских фамилија, који су задржали тај став преносећи га фамилијарно несвесним путем. Другим речима, постоје много богатији људи али који нису господа, постоје осиромашени представници племенитих обитељи из прошлости, који су задржали достојанство. У турбулентним временима они су наоко као мимоза, први страдају, али гледано из историјске перспективе показали су се као чврста кореника и издржљиви су у примању удараца којима живот на овој балканској ветрометини обилује. За господу и другове вреди она послератна анегдота. Ослободилац убеђује домаћина да његово село има четири хиљаде становника. Домаћин ће: „Ма, нема, него две хиљаде.“

„Како то кад је пре нашег доласка ту било две хиљаде четника, а сада је две хиљаде партизана!?”

Господа су током историје показала да знају господарити. Тако је једна од најпросперитетнијих република била млетачка, где је владала „signoria”, која је међу собом бирала дужда на годину до две, и Дубровачка република где су госпари бирали кнеза на месец дана.