Евроатлантска конфузија

Од нашег специјалног извештача
Брисел, октобра – Противници сарадње и евентуалног учлањења Србије у НАТО као главни аргумент за свој став најчешће наводе чињеницу да је алијанса 1999. године бомбардовала Србију. Овај аргумент се све чешће чује и из владајућих политичких елита у Београду, уз повремено истицање да је јавно мњење против евроатлантских интеграција, као и да је Србија прогласила војну неутралност.

Будући да не постоји озбиљна расправа о овој теми, случајно или не, занемарују се бројне чињенице, као што је она да је за стварну војну неутралност неопходно да тај статус државе признају њени суседи и велике силе. Занемарује се и да је 1999. и Црна Гора бомбардована, а данас та сада самостална држава чини све дипломатске напоре да се придружи клубу 28 савезника. НАТО је бомбардовао и Србе у Републици Српској 1995. године, а данас челници овог ентитета у Босни и Херцеговини се без изузетка залажу за улазак БиХ у НАТО. Штавише, у томе имају сву подршку истих оних политичких лидера из Србије, који у матичној земљи сматрају супротно.

Осим тога, проблем противљења јавности евроатлантским интеграцијама се показује као „решив”, уколико се добро сагледају искуства Хрватске и Бугарске на њиховом путу ка чланству у НАТО. Обе земље су бележиле двотрећинско противљење јавног мњења уласку у алијансу, да би приликом учлањења подршка била већа од 60 одсто. Наравно, кључна је била политичка воља лидера и консензус већине политичких странака.

Високопозиционирани дипломата у мисији Хрватске при НАТО-у за „Политику” објашњава да су хрватске власти знале да неће успети да имају 60 или 70 одсто подршке.

„Циљ нам је био да имамо подршку од 55 одсто и да то буде стална подршка евроатлантским интеграцијама. И то смо успели после темељне јавне дебате у којој је било очигледно да је узрок противљењу била заправо недовољна обавештеност о томе шта значи чланство у НАТО”, каже овај дипломата и додаје да су и у Хрватској биле присутне приче о томе „како ћемо слати своју децу да ратују широм света” или „како ћемо морати за НАТО да изградимо базу на Јадрану”.

Зденек Борковец, заменик шефа мисије Чешке Републике при НАТО-у, објашњава да је и у његовој земљи било противљења јавности, иако је политичка елита била сложна по питању евроатлантских интеграција.

„Постојале су велике расправе у Чешкој када смо при самом успостављању Партнерства за мир 1994. године ушли у овај НАТО програм и при том рекли да желимо и да постанемо чланица савеза”, каже Борковец и додаје да је Чешкој Републици веома помогло учлањење у НАТО за процес приближавања чланству у Европској унији.

Заменик чешког амбасадора у НАТО наглашава да су већина критеријума за улазак у алијансу политичке природе, као што су демократија, тржишна економија, људска права, добри односи са суседима и цивилна контрола над безбедносним службама. Он истиче да је испуњење ових услова важно, будући да сличне политичке критеријуме за учлањење примењује и ЕУ.

Међутим, и у самом НАТО-у постоје различита мишљења, како о томе да ли чланство савезу убрзава ЕУ интеграције, тако и о томе како ће се одвијати евроатлантске интеграције западног Балкана.

Према мишљењу једног високорангираног и искусног службеника у седишту алијансе у Бриселу, уколико земља у исто време крене и у НАТО и ЕУ интеграције, то је огроман притисак за њену администрацију, пре свега за министарства одбране и спољних послова. Овај извор „Политике” истиче свој став да је питање безбедности на Балкану искључиво везано за економске прилике, а не различите историјске, етничке и проблеме око граница.

Према његовом мишљењу, за Србију је боље да се прво учлани у ЕУ па у НАТО, јер НАТО нема капацитет да јој значајније економски помогне. Наш саговорник истиче и да је, без обзира на распад Југославије, Београд и даље традиционално центар моћи у региону, као и да постоје мишљења да ће НАТО примањем Црне Горе и БиХ изоловати Србију и гурнути је у руке Москве, те да би требало сачекати Србију да се предомисли па онда ове три земље у пакету примити у савез.

Међутим, амбасадор Лоренс Лери Росин, заменик помоћника генералног секретара НАТО-а задужен за операције, објашњава да из историјског искуства алијанса прима нове чланице у групама, али да не постоји правило да се чека нека земља на уштрб неке друге. Према речима овог искусног америчког дипломате, овакав сценарио није нешто о чему се расправља у НАТО-у.

Ненад Радичевић