ПОСЛЕ ПАДА

Поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида, немачка држава је прошле године у Европи расписала конкурс за позоришне комаде који би се бавили „феноменом пада”. Цео пројекат назван је After theFall. Када ме је Гете институт, преко Београдског драмског позоришта које је у Србији добило овај посао, ангажовао да на ову тему напишем текст (било је прецизирано да се ради о паду уопште, ма на шта се он односио) није било дилеме о томе шта у моме животу представља најважнији догађај који би се могао сврстати под овим појмом. Радило се о распаду државе у којој сам рођен, одрастао и проживео највећи део свог живота, земљи која се звала Југославија а која данас више не постоји ни у траговима, као да је никада није ни било.

Прочитао сам недавно изјаву једног сарајевског колеге, који је, такође, учествовао у овом подухвату, да је лепо што је Берлински зид пао, само није добро што су се све цигле сручиле на Сарајево. Духовито и горко. Питање је једино колико је тог грађевинског материјала пало и на наше главе. Но, крвави распад Југославије имао је, по свој прилици, почетак много раније, још у време када се веровало да је Берлински зид неразрушив и да ће чекпоинт „Чарли” заувек остати једина рупа у њему.

Свака прича мора имати почетак, средину и крај. Због тога сам интензивно почео да размишљам о томе када је у нас све почело. Одмах сам схватио да ми на то питање нико поуздано не може одговорити. Можда је моја земља нестала још пре него што сам се родио, у вихору Другог светског рата, па је касније, као некакав сурогат осуђен на пропаст одржавана вештачки, само „на апаратима”? Али, колико се сећам, она је кроз цело моје детињство и младост деловала прилично солидно, ни налик грађевинама склоним паду… Али моје је било да измислим причу а када се латите тог посла онда нема места теоријама, дилемама и нејасноћама.

Испоставило се, међутим, да и није тако тешко утврдити тренутак у коме је почео пад Југославије. Призвао сам из сећања све драматичне моменте из прошлости и одмах се присетио нечега што је у оно доба за нас представљало велики, неразумљиви шок. Радило се о експлозији бомбе у београдском биоскопу „20 октобар”, првом терористичком акту у послератној Југославији.

Да се подсетимо, 13. јула 1968. у том биоскопу од експлозије је погинуо један човек, једна студенткиња је остала без обе ноге, а још 76 људи је повређено. Десетог јануара 1978, дакле скоро десет година касније, у кругу Централног затвора у Београду због овог дела извршена је смртна казна над Миљенком Хркачем, тридесетогодишњим тесаром из села Мокрог, код Лиштице. У међувремену одржана су три суђења у којима је Хркач осуђиван на смрт, па су те пресуде биле укидане, да би опет биле потврђиване.

Само двадесетак дана пре ужасног догађаја (култни београдски биоскоп после тога више никада није могао да врати своју верну публику одгајану на вестернима) почела је велика студентска побуна, позната под именом „липањска гибања”. Изгледало је да се Броз опасно клати и да је довољно да студентске вође означе Дедиње као циљ своје акције па да се све сруши као кула од карата. Велики махер је, међутим, извео један од својих „шибицарских” трикова, објавио је да су студенти 90 одсто у праву (одакле му само та бројка?) и ови су насели. Побуна је угушена, а студентске вође у тишини су стрпане у затвор, највероватније у близину ћелије у којој је седео тада двадесетједногодишњи убица из „20 октобра”.

Лоцирао сам, значи, почетак пада Југославије у лето 1968. Та година је, уосталом, представљала прекретницу двадесетог века. У многим европским државама и у Америци млади људи су покушали да се изборе за живот који би одговарао њиховим идеалима али им је та амбиција на суров начин избијена из главе. Тог лета су у Чехословачкој совјетски тенкови срушили идеју о „социјализму са људским ликом”. Од планетарне побуне остало је стотинак одрпаних хипика који су се настанили у предграђу Копенхагена познатом под именом Кристијанија.

Имао сам, дакле, општи контекст за почетак приче. Назвао сам је „Фалсификатор”. Наслов је био двосмислен, односио се на главног јунака који се, те 1968. године, из најбољих, филантропских намера бавио фалсификовањем школских диплома, али и на његовог идола, Тита, који се у неку руку бавио сличном работом, додуше из сасвим супротних побуда. Чим сам пронашао замајац, прича се некако сама од себе покренула…

Ипак, иза свега је остало питање – да ли је Југославија стварно престала да постоји те 1968? Не знам. За моју причу о поштеном фалсификатору и његовом паду ова теза је сасвим згодна. Уосталом, нисам нити компетентан, а ни заинтересован да тумачим историју. Ја само причам измишљене приче. Када се „Фалсификатор” 6. новембра ове године нађе у Дрездену, на смотри шест изабраних представа из целе Европе које најбоље репрезентују оно што се у душама људи догодило после пада Берлинског зида, знаћемо да ли је ова хипотеза тачна или није. Што рече чувени француски глумац Луј Жуве: „Гледалиште ми увек каже да ли лажем или говорим истину”.

редитељ