POSLE PADA

Povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, nemačka država je prošle godine u Evropi raspisala konkurs za pozorišne komade koji bi se bavili „fenomenom pada”. Ceo projekat nazvan je After theFall. Kada me je Gete institut, preko Beogradskog dramskog pozorišta koje je u Srbiji dobilo ovaj posao, angažovao da na ovu temu napišem tekst (bilo je precizirano da se radi o padu uopšte, ma na šta se on odnosio) nije bilo dileme o tome šta u mome životu predstavlja najvažniji događaj koji bi se mogao svrstati pod ovim pojmom. Radilo se o raspadu države u kojoj sam rođen, odrastao i proživeo najveći deo svog života, zemlji koja se zvala Jugoslavija a koja danas više ne postoji ni u tragovima, kao da je nikada nije ni bilo.

Pročitao sam nedavno izjavu jednog sarajevskog kolege, koji je, takođe, učestvovao u ovom poduhvatu, da je lepo što je Berlinski zid pao, samo nije dobro što su se sve cigle sručile na Sarajevo. Duhovito i gorko. Pitanje je jedino koliko je tog građevinskog materijala palo i na naše glave. No, krvavi raspad Jugoslavije imao je, po svoj prilici, početak mnogo ranije, još u vreme kada se verovalo da je Berlinski zid nerazrušiv i da će čekpoint „Čarli” zauvek ostati jedina rupa u njemu.

Svaka priča mora imati početak, sredinu i kraj. Zbog toga sam intenzivno počeo da razmišljam o tome kada je u nas sve počelo. Odmah sam shvatio da mi na to pitanje niko pouzdano ne može odgovoriti. Možda je moja zemlja nestala još pre nego što sam se rodio, u vihoru Drugog svetskog rata, pa je kasnije, kao nekakav surogat osuđen na propast održavana veštački, samo „na aparatima”? Ali, koliko se sećam, ona je kroz celo moje detinjstvo i mladost delovala prilično solidno, ni nalik građevinama sklonim padu… Ali moje je bilo da izmislim priču a kada se latite tog posla onda nema mesta teorijama, dilemama i nejasnoćama.

Ispostavilo se, međutim, da i nije tako teško utvrditi trenutak u kome je počeo pad Jugoslavije. Prizvao sam iz sećanja sve dramatične momente iz prošlosti i odmah se prisetio nečega što je u ono doba za nas predstavljalo veliki, nerazumljivi šok. Radilo se o eksploziji bombe u beogradskom bioskopu „20 oktobar”, prvom terorističkom aktu u posleratnoj Jugoslaviji.

Da se podsetimo, 13. jula 1968. u tom bioskopu od eksplozije je poginuo jedan čovek, jedna studentkinja je ostala bez obe noge, a još 76 ljudi je povređeno. Desetog januara 1978, dakle skoro deset godina kasnije, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu zbog ovog dela izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem, tridesetogodišnjim tesarom iz sela Mokrog, kod Lištice. U međuvremenu održana su tri suđenja u kojima je Hrkač osuđivan na smrt, pa su te presude bile ukidane, da bi opet bile potvrđivane.

Samo dvadesetak dana pre užasnog događaja (kultni beogradski bioskop posle toga više nikada nije mogao da vrati svoju vernu publiku odgajanu na vesternima) počela je velika studentska pobuna, poznata pod imenom „lipanjska gibanja”. Izgledalo je da se Broz opasno klati i da je dovoljno da studentske vođe označe Dedinje kao cilj svoje akcije pa da se sve sruši kao kula od karata. Veliki maher je, međutim, izveo jedan od svojih „šibicarskih” trikova, objavio je da su studenti 90 odsto u pravu (odakle mu samo ta brojka?) i ovi su naseli. Pobuna je ugušena, a studentske vođe u tišini su strpane u zatvor, najverovatnije u blizinu ćelije u kojoj je sedeo tada dvadesetjednogodišnji ubica iz „20 oktobra”.

Locirao sam, znači, početak pada Jugoslavije u leto 1968. Ta godina je, uostalom, predstavljala prekretnicu dvadesetog veka. U mnogim evropskim državama i u Americi mladi ljudi su pokušali da se izbore za život koji bi odgovarao njihovim idealima ali im je ta ambicija na surov način izbijena iz glave. Tog leta su u Čehoslovačkoj sovjetski tenkovi srušili ideju o „socijalizmu sa ljudskim likom”. Od planetarne pobune ostalo je stotinak odrpanih hipika koji su se nastanili u predgrađu Kopenhagena poznatom pod imenom Kristijanija.

Imao sam, dakle, opšti kontekst za početak priče. Nazvao sam je „Falsifikator”. Naslov je bio dvosmislen, odnosio se na glavnog junaka koji se, te 1968. godine, iz najboljih, filantropskih namera bavio falsifikovanjem školskih diploma, ali i na njegovog idola, Tita, koji se u neku ruku bavio sličnom rabotom, doduše iz sasvim suprotnih pobuda. Čim sam pronašao zamajac, priča se nekako sama od sebe pokrenula…

Ipak, iza svega je ostalo pitanje – da li je Jugoslavija stvarno prestala da postoji te 1968? Ne znam. Za moju priču o poštenom falsifikatoru i njegovom padu ova teza je sasvim zgodna. Uostalom, nisam niti kompetentan, a ni zainteresovan da tumačim istoriju. Ja samo pričam izmišljene priče. Kada se „Falsifikator” 6. novembra ove godine nađe u Drezdenu, na smotri šest izabranih predstava iz cele Evrope koje najbolje reprezentuju ono što se u dušama ljudi dogodilo posle pada Berlinskog zida, znaćemo da li je ova hipoteza tačna ili nije. Što reče čuveni francuski glumac Luj Žuve: „Gledalište mi uvek kaže da li lažem ili govorim istinu”.

reditelj