Нигде као код маме и тате

Двадесеттрогодишњи Никола Миленковић је кувар и апсолвент Више хотелијерске школе и потпуно финансијски зависи од родитеља. Волео би да се то промени и да им „више не буде на грбачи”, али како каже, за то нема услова. Почетничка плата би једва могла да подмири трошкове изнајмљивања стана, а сигурно не би било довољно пара за пратеће издатке за храну и комуналије. Лоша ситуација у држави, у којој успевају само „мамини и татини синови”, катастрофално утиче на егзистенцију „крајње жалосне средње класе”, истиче Никола.

– Сањам и о заснивању породице, али припадам генерацији која ће у томе каскати за родитељима бар десет година. Не мислим да ће ситуација ускоро бити боља. Зато бих, чим дипломирам и одслужим војску под оружјем, искористио прву прилику која би ми се указала да „запалим” из земље – искрен је Никола.

Овај момак је само један у армији младих људи у Србији који немају услова да се осамостале. Према подацима недавног истраживања „Виза млади лидери”, спроведеног на 400 омладинаца од 18 до 27 година, готово половина њих још станује са родитељима, иако раде. Од укупног броја испитаних, 30 одсто живи са партнерима или пријатељима, док је 17 одсто испитаних рекло да живе сами. После свега наметнуо се закључак да, иако желе да преузму одговорност и напредују у каријери, млади у Србији се осамостаљују много касније него њихови вршњаци у белом свету.

Већ поменуто истраживање показало је, тврде аналитичари, да млади људи сматрају да друштво не препознаје њихову потребу да отпочну самостални живот и стекну финансијску независност. Наше друштво још је доминантно конзервативно и патријархално, а породица и блиско окружење превише су заштитнички настројени према младима и нису спремни да прихвате потребу младих да постану независни.

Др Смиљка Томановић, професорка социологије на Филозофском факултету у Београду, упозорава да истраживање недавно спроведено међу 400 младих није репрезентативно као оно спроведено 2003. године.

– Да би се млади осамосталили, пре свега морају да имају добро и адекватно образовање и посао. То је опет повезано са државом, јер се подразумева и доквалификација коју би држава требало да обезбеди младом човеку због лакшег налажења посла на тржишту рада. За оне који неће да студирају важан је систем школовања са много праксе, а они који хоће да уче морали би да имају могућност да добију стипендије и повољне кредите, јер сада је цео терет школовања сваљен на породицу. А то води до, како социолози кажу, затварања друштвене структуре, што значи да се школују само деца добро плаћених стручњака и материјално добростојећих људи – објашњава др Смиљка Томановић.

Многи немају решено стамбено питање, не испуњавају услове да добију повољан кредит за стан, а не могу ни да изнајме кров над главом. Субвенционисани кредити за станове и неки општински станови били би добро решење с обзиром да се зна да се сваки други брак младих склапа у родитељском домаћинству. Комерцијалне стамбене кредите ипак може да подигне врло малобројна елита младих, подсећа наша саговорница.

Такође, посебно је значајно психолошко, емоционално осамостаљивање од родитеља, с обзиром да је осамостаљивање пре свега стање свести. Има примера да ни материјална и стамбена самосталност не значи право одвајање, у глави. Србија спада у земље медитеранске културе, попут Шпаније, Италије или Грчке, где постоји велика повезаност две генерације, уверава професорка Томановић.

Према подацима истраживачког тима генералног директората Европске комисије за запошљавање, социјалну заштиту и једнаке могућности, просечни узраст напуштања родитељског дома за мушкарце варира од 22 године у Данској до 31 у Италији, Малти и Словачкој и у већини земаља имао је тенденцију раста током последње две деценије.

Примера ради, у Белгији, Аустрији, Естонији и Кипру млади мушкарци напуштају дом око 27. године, у Португалу око 29. године, а у Румунији око тридесете. Што се тиче земаља кандидата за ЕУ, момци се најкасније осамостаљују у Хрватској – са 32 године.

Широм Европе, жене се у просеку одвајају од родитеља око две године пре вршњака. Данкиње и Финкиње први пут мењају кров над главом око 21. године, Белгијанке око 24, Гркиње око 27, Италијанке око 29, а Хрватице са 28. То је делом због чињенице да жене раније ступају у брак, иако знатан број њих напушта дом да би живеле саме или са другим људима (не нужно са партнером).