Тајна северног пута

Од нашег дописника
Осло, октобра – Све до седамдесетих година, док уз помоћ америчких стручњака није потекла нафта из Северног мора, Норвешка је словила за једну од сиромашнијих европских држава која је била магнет углавном за (аван)туристе  разних боја које су мамили прелепи норвешки фјордови, дивља и непрегледна природа. У суровој клими где се услед страховитих мразева и „речи смрзавају у ваздуху”, у неплодној и неприступачној земљи сазданој углавном од камена и шикара, Норвежани су могли да узгајају углавном кромпир. Као потомци сурових и дивљих ратника викинга, наследили су вештину рибарења па су им лососи, уз краљевске ракове, постали главни извозни артикал. Огромна пространства воде, шума, камена понегде испресецана дрвеним кућицама, била су упечатљива разгледница са „северног пута”, што је иначе превод имена Норвешка.

Онда је уследио бум. Норвежани ће рећи да је требало уложити пуно знања да се искористи, али, наравно, и очува дар природе. Све богатство којим земља хиљаду фјордова данас располаже потиче из природе, из мора. Нафта, гас, риба основни су стубови на којима почива једна од политички и економски најстабилнијих држава у свету. За нешто више од 30 година Норвешка је муњевитом брзином, од сиромашне државе, смештене на крајњем северу као својеврсно слепо црево, доспела на прво место листе Уједињених нација као најбоља земља за живот на целој планети. Норвешку називају „европски Кувајт”. Паре од црног злата Норвежани грчевито чувају, не расипају их тек тако, углавном улажу широм света.

Колико зарађује премијер

Како су утврдили истраживачи Програма за развој УН, Норвешка има најбоље стандарде на пољу здравствене заштите, образовања, куповној моћи становништва, условима живота.

Норвежани данас готово лако долазе до основних ствари неминовних за живот, о којима многи у другим државама могу само да маштају. Ако нисте пробирљиви, до посла се може без много муке, а кад имате посао онда вам се отвара широк спектар могућности – ту су банке да вам радо изађу у сусрет и омогуће куповину стана, куће, кола на кредит. Камате су након глобалне кризе склизнуле до три, четири одсто на нивоу године.

Статистика је досадна, некад неправедна, али неумитна наука.

Просечан Норвежанин живи нешто више од 78 година, зарађује близу 4.000 евра месечно, путује два пута годишње у иностранство, има свог лекара кога може да бира и мења два пута годишње, станује у четворособном стану или дрвеној кући и редовно плаћа рачуне.

У просеку, свака норвешко домаћинство има ТВ, девет од 10 домаћинстава поседује фрижидер, 80 одсто становништва има ауто, четири од пет газдинстава имају компјутер, 71 одсто грађана користи Интернет, седам од 10 свакодневно седи за најновијим медијем. Интернет је одличан лек против стајања у редовима, развлачења по шалтерима: огромна већина рачуне плаћа преко компјутера, купује и продаје, наручује документа, заказује лекарске прегледе, испите.

Демократија је и кад власт све што ради ради јавно и јасно. А јавност и јасност су (како то гордо звучи) када ви, између осталог, можете преко Интернета донекле и да проверите је ли власт халапљива. Укуцате, на пример, Јенс Столтенберг, и машина вам избаци да је премијер прошле године зарадио нешто мало преко милион круна, платио је чак 463.000 круна пореза, а чисто му је остало 584.000 (ради оријентације – један евро вреди девет круна). Просечан Норвежанин годишње заради 400.000 круна. Пробате даље, утипкате Сив Јенсен, „скандинавска Маргарет Тачер”, лидер највеће опозиционе партије, и долазите до тога да је минуле године приходовала око пола милиона круна након плаћања пореза.

Полиција је однедавно олакшала грађанима тако да могу ситније крађе, пљачке и друге непријатности да пријаве преко Интернета. Доушници, цинкароши, комшије, тако могу лакше да обављају улогу савесних грађана, ”па ако их се сете за дан безбедности, сете, ако не”...

Поштовање за чуваре реда

Тешко да је могуће пронаћи земљу у свету где се више респектује полиција као овде. „Пуркани”, како их Норвежани зову одмила, изградили су снажан ауторитет, мада на око не изгледају као страх и трепет нити уливају самопоуздање јер на улицама не носе ни пендреке, а камоли пиштоље. Али, зато су њихове снаге мобилне и разноврсне: ауто, коњичке јединице, снаге на два точка, бициклистичке. Сви су дакле „моторизовани”, не можете срести оне налик нашим ћошкарима, али су зато најопаснији цивилни безбедњаци – створе се ниоткуда, а посебан специјалитет им је да вас јуре по друмовима и контролишу колико брзо возите.

Ако желите да дисциплинујете грађане, само их ударите по џепу, дебело, превентивно.

Радован Павловић

(Сутра: Држава у равни са породицом и црквом)