Tajna severnog puta

Od našeg dopisnika
Oslo, oktobra – Sve do sedamdesetih godina, dok uz pomoć američkih stručnjaka nije potekla nafta iz Severnog mora, Norveška je slovila za jednu od siromašnijih evropskih država koja je bila magnet uglavnom za (avan)turiste  raznih boja koje su mamili prelepi norveški fjordovi, divlja i nepregledna priroda. U surovoj klimi gde se usled strahovitih mrazeva i „reči smrzavaju u vazduhu”, u neplodnoj i nepristupačnoj zemlji sazdanoj uglavnom od kamena i šikara, Norvežani su mogli da uzgajaju uglavnom krompir. Kao potomci surovih i divljih ratnika vikinga, nasledili su veštinu ribarenja pa su im lososi, uz kraljevske rakove, postali glavni izvozni artikal. Ogromna prostranstva vode, šuma, kamena ponegde ispresecana drvenim kućicama, bila su upečatljiva razglednica sa „severnog puta”, što je inače prevod imena Norveška.

Onda je usledio bum. Norvežani će reći da je trebalo uložiti puno znanja da se iskoristi, ali, naravno, i očuva dar prirode. Sve bogatstvo kojim zemlja hiljadu fjordova danas raspolaže potiče iz prirode, iz mora. Nafta, gas, riba osnovni su stubovi na kojima počiva jedna od politički i ekonomski najstabilnijih država u svetu. Za nešto više od 30 godina Norveška je munjevitom brzinom, od siromašne države, smeštene na krajnjem severu kao svojevrsno slepo crevo, dospela na prvo mesto liste Ujedinjenih nacija kao najbolja zemlja za život na celoj planeti. Norvešku nazivaju „evropski Kuvajt”. Pare od crnog zlata Norvežani grčevito čuvaju, ne rasipaju ih tek tako, uglavnom ulažu širom sveta.

Koliko zarađuje premijer

Kako su utvrdili istraživači Programa za razvoj UN, Norveška ima najbolje standarde na polju zdravstvene zaštite, obrazovanja, kupovnoj moći stanovništva, uslovima života.

Norvežani danas gotovo lako dolaze do osnovnih stvari neminovnih za život, o kojima mnogi u drugim državama mogu samo da maštaju. Ako niste probirljivi, do posla se može bez mnogo muke, a kad imate posao onda vam se otvara širok spektar mogućnosti – tu su banke da vam rado izađu u susret i omoguće kupovinu stana, kuće, kola na kredit. Kamate su nakon globalne krize skliznule do tri, četiri odsto na nivou godine.

Statistika je dosadna, nekad nepravedna, ali neumitna nauka.

Prosečan Norvežanin živi nešto više od 78 godina, zarađuje blizu 4.000 evra mesečno, putuje dva puta godišnje u inostranstvo, ima svog lekara koga može da bira i menja dva puta godišnje, stanuje u četvorosobnom stanu ili drvenoj kući i redovno plaća račune.

U proseku, svaka norveško domaćinstvo ima TV, devet od 10 domaćinstava poseduje frižider, 80 odsto stanovništva ima auto, četiri od pet gazdinstava imaju kompjuter, 71 odsto građana koristi Internet, sedam od 10 svakodnevno sedi za najnovijim medijem. Internet je odličan lek protiv stajanja u redovima, razvlačenja po šalterima: ogromna većina račune plaća preko kompjutera, kupuje i prodaje, naručuje dokumenta, zakazuje lekarske preglede, ispite.

Demokratija je i kad vlast sve što radi radi javno i jasno. A javnost i jasnost su (kako to gordo zvuči) kada vi, između ostalog, možete preko Interneta donekle i da proverite je li vlast halapljiva. Ukucate, na primer, Jens Stoltenberg, i mašina vam izbaci da je premijer prošle godine zaradio nešto malo preko milion kruna, platio je čak 463.000 kruna poreza, a čisto mu je ostalo 584.000 (radi orijentacije – jedan evro vredi devet kruna). Prosečan Norvežanin godišnje zaradi 400.000 kruna. Probate dalje, utipkate Siv Jensen, „skandinavska Margaret Tačer”, lider najveće opozicione partije, i dolazite do toga da je minule godine prihodovala oko pola miliona kruna nakon plaćanja poreza.

Policija je odnedavno olakšala građanima tako da mogu sitnije krađe, pljačke i druge neprijatnosti da prijave preko Interneta. Doušnici, cinkaroši, komšije, tako mogu lakše da obavljaju ulogu savesnih građana, ”pa ako ih se sete za dan bezbednosti, sete, ako ne”...

Poštovanje za čuvare reda

Teško da je moguće pronaći zemlju u svetu gde se više respektuje policija kao ovde. „Purkani”, kako ih Norvežani zovu odmila, izgradili su snažan autoritet, mada na oko ne izgledaju kao strah i trepet niti ulivaju samopouzdanje jer na ulicama ne nose ni pendreke, a kamoli pištolje. Ali, zato su njihove snage mobilne i raznovrsne: auto, konjičke jedinice, snage na dva točka, biciklističke. Svi su dakle „motorizovani”, ne možete sresti one nalik našim ćoškarima, ali su zato najopasniji civilni bezbednjaci – stvore se niotkuda, a poseban specijalitet im je da vas jure po drumovima i kontrolišu koliko brzo vozite.

Ako želite da disciplinujete građane, samo ih udarite po džepu, debelo, preventivno.

Radovan Pavlović

(Sutra: Država u ravni sa porodicom i crkvom)