Eмо бунт младих

Пре десетак дана, како су о томе известиле све медијске куће, уз помоћ Интерпола, наша је полиција спречила самоубиство девојчице од тринаест година. Да њен румунски вршњак, с којим се дружила преко Интернета, није у агонији после свог покушаја самоубиства тровањем, срећом убрзо откривеног, одао склопљен договор по којем и девојчица у Србији намерава да се убије, та би се намера вероватно и остварила. С обзиром на то да су овај дечак и ова девојчица припадници емо-покрета, кривица за њихове суицидне жеље приписана је његовој идеологији.

Пребацујући, међутим, сву кривицу на „емо“, забашурује се животни разлог због којег су ова два сасвим млада друштвена бића постала поштоваоци његових идеја. Иза покушаја самоубистава ове деце не стоји, наиме, како то сада изгледа, „емо“ као мода, него њихово емоционално расположење и самоосећање у породици и друштву. Аутодеструктивни покушај адолесцената упозорава нас на скученост њиховог хоризонта очекивања у свету какав им се пружа.

Готово у исто време кад и овај румунско-српски пар, један словачки деветогодишњи дечак покушао је да себи одузме живот скоком с моста јер више није могао да издржи понижавајући положај услед беде своје породице. Он није био припадник емо-покрета, нити је икада користио Интернет.

Емо се у написима проглашава малтене за сатанистичку секту која сеје смрт око себе. Тиме се пренебрегава чињеница да је овај покрет младих управо реакција на смртоносну безосећајност коју им родитељи остављају у аманет! Његов назив изведен је из придева emotional (осећајан, -јна, -јно).

Како бисмо боље упознали идеју овог покрета, ваља да се запитамо и о томе ко су најватренији његови противници. Главна парола „антиемо“ акције гласи: Не заборави да је „емо“ геј! У ову коалицију противника сливају се, дакле, све политичке и идеолошке струје екстремне нетрпељивости.

У Русији, у којој је данас број самоубистава из економских разлога драстичан, Путин је забранио емо-покрет и на тај начин скренуо пажњу са битног разлога за суицид у друштву на инцидентан. Код нас, после мноштва горопадних написа о овом покрету, дата је заправо анестезија јавности за реакцију на следећи, могућ и вероватан, напад агресивних, патријархално-ауторитарних омладинских удружења на неког за кога се посумња да му припада. Ко ће одсад уопште смети да се, одевен, пошишан и нашминкан у стилу „емо“ прошета Београдом и Србијом?

Нашироко и надугачко су описивана обележја емо-покрета, а да ништа није речено о њиховој симболици.

Одећа емооваца нема карактеристике пола. Екстремна десница у томе види перверзију. А реч је о протесту против мачизма рекламне индустрије у којој се жене третирају као оруђе које заводи.

Коса која прекрива једно или оба ува, са шишкама преко ока, говори нам да се емоовац повлачи у себе, да протестује против оног што види и чује. Његова интровертност није хир, него непристајање на екстровертност у којој је основни улог превара.

Пирсинг и посекотине на рукама (црни кожни повези најчешће представљају симулацију самоозледе) на један мучан начин екстернализују патњу младог човека.

Члановима овог покрета се замера што углавном саобраћају путем Интернета (на порталу MyPlace). Али, зашто бисмо безусловно тврдили да овакав вид комуникације нема потенцијала да од овог света створи боље место него што смо ми то од њега учинили комуницирајући лицем у лице? Најзад, можда на Интернету лица постају непосреднија, искренија и мање егоистична, а њихова комуникација истинитија?

За припаднике емо-покрета тврди се да користе једну врсту антидепресива, али се заборавља да они презиру употребу дроге, алкохола и дувана, те да заговарају ненасилне односе.

По свему судећи, емо је аскетски, нетрадиционалан и нетрадиционалистички облик ненасилног, пасивног протеста младих; њихов интровертни бунт против опресивног света родитеља. Настао, како се уобичајено сматра, из протестне музичке традиције панка, овај покрет истиче трагично осећање живота какво се, када је о популарној музици реч, изражава још у доба блуза.

Свакако, потресан је однос ових младих људи према самима себи; одрицање и саможртвовање, неучествовање и изолација. Он нам трагично саопштава да је у свету рођена једна тако стара и егзистенцијом згађена генерација младих! Да бисмо њу упозорили на још увек постојеће вредности живота, које она превиђа, морамо најпре схватити на које уништене вредности она упозорава нас.

 Post scriptum

Министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић, ових дана смо могли да видимо на телевизији, угостио је, у својој канцеларији, Петра Красића, студента пете године Факултета техничких наука у Новом Саду, који је за рад „Отклањање црних тачака“ добио награду Европског савета за безбедност саобраћаја. Како на путевима у Србији има више од 250 црних тачака тј. места смртних претњи за возаче и пешаке, министар је укључио младог стручњака у рад министарства на решавању овог проблема. То је више од лепог геста, паметна одлука и за друштво и за Петра Красића. Међутим, овом пригодом, видели смо младог човека да све време ћути док министар говори у његово име. Министар му се обраћа на ти и ословљава га надимком, на крају му каже: „Ти само треба да се бавиш црним тачкама!“ А шта има да каже овај човек, с разлогом овенчан наградом, стипендијом и пословном понудом, осим да захвали министру? Зашто је он у свему овоме што се управо њега тиче објекат, а не субјекат? Зашто, напослетку, овакво понашање многи оцењују као симпатично, а не као типично ауторитарно? У одговору на ова питања налази се и добар део одговора на питање о емо-покрету.